Корона, та милозвучна реч која на латинском означава круну, покорила је свет 2020. и по свему судећи биће доминантна тема и у времену које долази.

Вирус је глобалној привреди нанео билионе долара штете, милијарде ђака одвојио од школа, стотине милиона оставио без посла, људе гурнуо у самоизолацију, ставио им маске на лице и наметнуо да се према најбољим пријатељима односе као према најгорим непријатељима.

Негде у ово време 2019. у кинеском граду Вухану евидентирани су први пацијенти заражени мутантом САРС вируса корона. За годину дана, болест позната као ковид 19 заразила је више од 59 милиона људи и узроковала смрт најмање 1,4 милиона.

У тих 12 месеци Србија је прескочила Кину по броју заражених, а по броју нових случајева у једном недавном дану била је 12. у Европи и 16. на свету, показују подаци сајта „Ворлдомитерс”.

Необична је трајекторија исцртана у том периоду. Од шарлатанског омаловажавања „најсмешнијег вируса на свету”, преко трке за респираторима које је председник скупљао „као дабар”, његових претњи да ће бити „мала гробља да приме све нас”, до славодобитног проглашења победе. Онда све испочетка, да би се дошло до тачке на којој здравственом систему прети колапс.

Само је политизација константна. Власт није ни у временима највеће опасности по здравље народа успела да се одрекне навике да све држи под контролом. Да командује и областима које би требало да буду искључиви забран експерата. Притом се, фарисејски, крије иза „струке” стварајући моћном пропагандом утисак да политичари слушају лекаре.

У драму је последњих недеља убачена и Српска православна црква, којој је ковид 19 прво узео митрополита Амфилохија, а потом и патријарха Иринеја – који се, нема сумње, заразио на сахрани у Подгорици. Показало се да нема божје заштите.

Ковид 19 је Зоро осветник, који црквеним достојанственицима враћа што су проповедали да је вирус „божја казна” либералним друштвима, да га лече тамјан и молитве и да се у два миленијума хришћанства никад нико није заразио на причешћу, па ни свештеници.

Многима наук није помогао. Током молитвеног испраћаја патријарха у Саборном храму Светог архангела Михаила, мало њих је поштовало мере заштите. Изнад одра била је постављена прозирна плоча која је повремено дезинфикована, али целивање ковчега и крста је само смањило, не и уклонило ризике.

Синод СПЦ позвао је потом на „стриктне” епидемиолошке мере у Храму Светог Саве, али исте сцене су се понављале. Епископ крушевачки Давид, дан пошто је служио опело патријарху, пребачен је у болницу због вируса корона.

Иако изузетака од мера заштите не би смело да буде, власт се није мешала. Држава је на неколико дана капитулирала пред црквом. Председник је одласком на погреб Амфилохију и говором Иринеју желео да ублажи сукоб са делом владика који га сматрају „велеиздајником” због косовске политике.

Председник је непримерено себе ставио у први план, што је допринело општој конфузији. Зашто је пет медија објавило вест о смрти Иринеја дан раније, када и председникова бивша супруга? Зашто је он сутрадан први објавио вест на свом инстаграм налогу када би се очекивало званично саопштење Синода или лекарског конзилијума? Зашто је после краће достојанствене беседе морао да у опроштајно слово убаци себе и своју породицу, уместо да то остави за неку каснију прилику или мемоаре?

Изазвао је бујице бесних и огорчених коментара на друштвеним мрежама на исти начин као када се представи као гласноговорник Кризног штаба, коме је директно оборио поверење јавности и довео до тога да постане мета опорих подсмеха.

Понављају се два симптома: председников да доминира и да диже свој рејтинг, и многих грађана који се оглушују о савете било да долазе од државе, лекара или цркве. Талибани короне игноришу све превентивне мере. Тврде да су им угрожена верска права. Одбијају да схвате да ковид 19 не мари ни за људска ни за верска права, ни за границе, ни за социјални статус или ниво образовања. Показује се – ни за године.

Није ово напад на православље, што је извитоперени аргумент бранитеља вере. Пандемија је изнад свега нама знаног. Цркву је напала корона, а ако она сматра да не треба да се брани препуштајући се божјој милости, то не важи за државу, која је дужна да своје грађане штити.

Тешко је разумети зашто неки људи себе и друге излажу ризику и игноришу позиве које смо чули стотинама пута. Експерти поручују да би стриктно поштовање ових мера за само две недеље обуздало пандемију, али узалуд.

Превише је оних који умишљају да их корона „неће”. „Баш ме брига”, дрчно понављају махом млади опседнути клабингом по местима која раде до зоре, а полиција не реагује. Сутра, кад се заразе, тражиће да им се лекари и медицинске сестре у потпуности посвете. Очекиваће солидарност на коју су пре тога били имуни. Добиће је, али зашто све мора да иде пост фестум? Зашто неко сам мора да оболи, или да му страда неко близак, да би схватио колосалну опасност од тог микроскопског вируса?

Лична одговорност пречесто не функционише. Не помажу ни истраживања која кажу да ношење маске смањује ризик од заразе најмање два пута. Држава је дужна да одговорне грађане заштити од неодговорних.

Нема времена за чекање. Долази сезона грипа. Бранимо се како морамо пре него што покуша да нас одбрани респиратор. Ситуација је таква да захтева реаговање на дневном нивоу, па разлуђују дани политичке пасивности и тврдоглаве одбране кафића и клубова као да су кључни генератори економског развоја.

Волео бих да не морам да мислим о ковиду 19, али морам. Живимо у орвелијанском свету. Да тријумф смрти не би био потпун, радије ћу признати да се плашим и да поштујем све мере, него да се придружим ковид 19 идиотима.