Редитељка завидне интернационалне каријере Светлана Димчовић кани се да свој сценски рукопис „овери” на сцени Битеф театра где ће наредног пролећа режирати дело „У чељусти медведа” Дејвида Крука. Иза ове рођене Београђанке је блистава каријера: дипломирала је драмске уметности и енглеску књижевност на Универзитету у Бирмингему 1997, четири године касније изабрана је као члан редитељског програма Ројал нашенел позоришта у Лондону. Режира и гостује у Финској, Русији, Литванији, Индији, Словенији, Мађарској, Аустрији... И поред бројних породичних и професионалних обавеза наша саговорница, како каже, свакодневно „на даљину” чита „Политику”.

Свако време је добро за ново читање дела „У чељусти медведа” Дејвида Крука. Шта је пресудило да се вратите у наш сценски миље?

Моја сарадња са Битефом је почела одавно, долазила сам на фестивал, преводила у оквиру округлог стола. Онда сам прошле године радила радионицу са Битеф денс компанијом са страним уметницама које сам довела у Београд. Колеге из Битефа су ме спонтано питале шта сам ново прочитала, шта следеће желим да радим. Врло брзо смо схватили да Дејвидов комад директно апелује на данашњу београдску публику. Да ли је могуће бити добар човек? Има ли нас? У нашој држави, у некој другој, било где? И да ли можемо да дођемо до речи? Самим тим, актуелност питања у Србији данас је пресудила да је радим у нашем миљеу.

Дејвид Крук ставља у контекст свог литерарног обраћања свету немогућност човечанства, од Христа до наших дана, да прихвати доброту као кључни принцип трајања. Какву је запитаност вама ова прича донела?

Није само важно бити добар већ свако од нас стално прави мале корекције понашања, то нас чини друштвеним бићима. Као редитеља, мене занима, голица и провоцира питање до које мере смо у могућности да будемо добри, или толико добри колико можемо бити. Ова представа се између осталог бави тематиком капацитета људи, кроз главни лик Валенберга који је имао огроман капацитет, а лоше завршио од стране једне тада велике светске силе. Наиме, спасио је десетине хиљада Јевреја у Другом светском рату, омогућио им прелазак у Шведску из Мађарске, а на крају од блиставог дипломате завршио као заборављени затвореник. Као држављанин једне напредне европске земље. Шта нам то говори? То је један животни дијалог, који траје, стално се мења, преиспитује нас, као плес… Да ли сте ви издали државу, или је држава издала вас? И има ли добрих, несебичних људи? И са једне и са друге стране? На нама је, са публиком, да драматизујемо и позабавимо се тим питањем. Како унапредити човечанство и његову (ја мислим) урођену доброту, да опстане и данас, и у току ратова, криза, пандемије, а и у миру, и благостању.

Језик драме „У чељусти медведа” је прецизан, у односу на концепт, и динамичан. Којим сценским решењима ћете оснажити представу?

За ову представу су најважнији глумци. Имамо два лика, у ограниченом простору, ниједан сценски ефекат не може то да унапреди или нешто да сакрије, улепша. Али ми као трупа у Шкотској већ годинама радимо са дигиталним елементима на сцени, и то публика може да очекује и у овој представи, један модеран приступ с обзиром на то да радња почиње 2018.

Рођени сте и одрасли у Београду. Колико вам значи рад у Београду? Колико има носталгије? Шта је то особено у овом поднебљу?

Ја волим Београд, мој родни град, који у себи носи и лепу а и тужну историју. То нас Београђане обликује, мене као редитеља сигурно јесте. Поштујем историју свог града, желим да је сачувам и на неки начин режија у њему, овакве теме, јесте мој допринос томе. Ми смо данас сви помало номади, идемо, путујемо, враћамо се, и то је потпис времена у коме живимо. Наше поднебље, а ту рачунам и остале земље у региону, препуно је талента, баш због историје која стоји иза нас. И лепо је радити на матерњем језику, као нека дивна музика која се ипак чује на другачији начин.

Иза вас је завидна инострана каријера. Свих протеклих година радили сте у континуитету. Како је из ваше визуре живети на релацији Британија-Србија?

Живети између две или више земаља је привилегија нашег времена, само ако сте актуелно свесни своје улоге у томе. Као и многи други уметници, то је моја реалност али носи и одређену одговорност. Ако видимо нешто што може бити боље, на нама је да то кажемо. Ја то радим кроз позориште, кроз уметност.

Колико је за редитеља важна размена културне, односно сценске енергије? Која је ваша животна, а која професионална „мера за меру”?

Размена је најважнија, изузетно поштујем сараднике, пажљиво их бирам зато што заједно, са глумцима, сценографима, костимографима, продуцентима, редитељи праве представе. Тај сусрет приступа, мишљења, идеја на пробама нас води правим путем до премијере, до публике.Усавршавала сам се, између осталог, у Краљевској Шекспировој трупи у Британији (Royal Shakespeare Company), те питање шта је моја „мера за меру” има посебан значај у овом моменту: та тема правде и милостивог приступа истој којом се Шекспир бави је нешто што у комаду „У чељусти Медведа” има посебно место. Агент КГБ-а се пита, на крају драме, при крају свог живота, да ли је било сурово или праведно поступити са Валенбергом на један начин. Нећемо одати који, дођите на представу! Али различитост мишљења нас чини људима и то мене инспирише, иако историја није увек била милостива према појединцима. Дужност модерног човека је да слави и цени све наше садашње и будуће различитости.