Када се у херојској епопеји српске војске и народа у јеку Колубарске битке новембра 1914. године одлучивало о судбини Србије и о њеном опстанку, сви Срби су стали уз војводу Мишића и били као један у пружању отпора Поћорековој аустроугарској армади. Прорадили су српски инат, непоколебљивост и вера у одбрану слободе и части отаџбине. Чак је и чувени критичар империјалистичког рата Димитрије Туцовић схватио у каквој је опасности његова домовина и одазвао се војној обавези да брани своју земљу од суровог агресора. Тај чувени антимилитариста, који је гласао против ратних кредита, који је критиковао проратно расположење политике социјалдемократских партија држава западне Европе, и који је био борац за социјалну правду, схватио је своју патриотску дужност – домовина се брани без оклевања.
Борио се против политике обезвређивања и смањивања надница (плата радника), против увођења шеснаесточасовног радног дана без права на дневни и недељни одмор, боловања и годишњи одмор. Борио се против експлоатације деце као најамних радника, против лоших нехигијенских услова у којима радници раде у фабрикама. Једном речју, борио се за широке интересе радника и сељака, да имају пристојне плате од којих ће моћи да осигурају егзистенцију својих породица. Борио се против корупције у управи и судству и злоупотребе службеног положаја од појединих представника власти, као и против нетолерантног понашања и учења која су била добра подлога за развој и појаву тзв. коров идеологија (милитаризам, расизам, фашизам, тоталитаризам, олигархија...), које „красе” дискриминација, холокауст, експлоатација и шовинизам. Зато је о српској буржоазији, као и неким њеним представницима, говорио да је експлоататорска и експанзионистичка у смислу грабежи за влашћу и профитом.
Погинуо је 20. 11. 1914. године у Колубарској битки, на десној обали реке Колубаре, у околини Лајковца, где су се водиле тешке борбе. Његове последње речи говоре о његовом патриотизму (родољубљу), тј. мотиву да брани отаџбину до последњег даха. Написао их је у писму своме оцу, уочи погибије. „Нећу ни сада, као што нисам никада, ни помишљати да себе склањам од судбине која прети целом нашем народу”.
Данас нам недостају такви правдољубиви људи, и борци за социјалну правду и егзистенцију народа, хумани и истинољубиви, јер без њих не може да се мења свет набоље.
