У Специјалном резервату природе „Пештерско поље” пре две године формирано је хранилишта за белоглаве супове и остале некрофагне врсте животиња које се хране лешинама угинулих сисара, углавном папкара (коза, крава, јелена, оваца...), али и лисица, паса, зечева и на тај начин спречавају ширење потенцијалних зараза. Туристичка организација Сјеница, као управљач резервата, организовала је ове године од фебруара месеца до друге половине октобра, када је Завод за заштиту природе Србије обавио стручни надзор, изношење око 23 тоне хране.

Угинуле животиње се, у сарадњи са локалном заједницом, довозе на хранилиште са подручја Пештерске висоравни и шире околине што утиче на смањење неконтролисаног бацање лешина на дивље депоније.

– Успешан рад хранилишта у СРП „Пештерско поље” и ширење простора на којима обитава белоглави суп резултат је вишегодишњег заједничког рада стручњака, управљача и свих заштитара природе на успостављању националне мреже хранилишта за некрофагне врсте животиња која је део Балканске мреже хранилишта. Тиме се омогућава неометано кретање и ширење популације ових угрожених врста на целом Балканском полуострву и шире у Европи, – изјавио је за „Политику” директор Завода мр Александар Драгишић и најавио да у мрежу хранилишта, која се налазе у специјалним резерватима природе „Увац”, „Клисура реке Милешевке”, „Клисура реке Трешњице”, и сада „Пештерско поље”, настоје да ускоро укључе још једно, и то у Парку природе „Стара планина”.

Одабир места за хранилиште између локалитета Крња Јела и врха Тројан у СРП „Пештерско поље” реализован је 2018. године у сарадњи Завода и управљача. Хранилиште је ограђено, изграђен је објекат за праћење, фотографисање и посматрање животињских врста уз стални видео надзор, док управљач води евиденцију о присуству врста, обезбеђивању и изношењу хране. У односу на прописане режиме заштите и дозвољене активности, посете новоизграђеном објекту за посматрање животиња су ограничене, и то превасходно у научно-истраживачке и образовне сврхе.

Након што је хранилиште почело са радом, примећена су, по речима представника управљача Милорада Бабића, јата белоглавих супова чија се бројност кретала од 30 до 180 јединки. Након извесног времена регистровано је око 50-ак јединки белоглавих супова ноћу у шуми у близини хранилишта, као и на стенама непосредно испод врха Тројана. Поређења ради треба рећи да се највећа гнездећа колонија у Србији налази на оближњем Увцу са око 400 јединки.

Поред белоглавих супова, хранилиште на Пештеру посећују гавран (Corvus corax) и ветрушка (Falco tinnunculus), а од крупних звери забележен је вук (Canis lupus).

Белоглави суп, наша највећа птица са распоном крила од скоро три метра и тежином од око осам килограма, симбол заштите угрожених врста, пре три деценије био је пред изумирањем. Фонд за заштиту птица грабљивица основан је 1994. године са циљем да се локалном становништву укаже на неопходности заштите белоглавог супа и да се директно спроводи стручни програм активне заштите.

Лешинари су једна од најугроженијих група птица, како код нас тако и у свету, а од њиховог опстанка у великој мери зависи и наша будућност, стоји у извештају биолога са Универзитета у Јути у коме се наводи да би изумирање ових чистача природе имало много негативних последица по живи свет.

Број ових птица, које природу чине чистијом, али и здравијом, нагло опада. Лешинари се хране у групама, па је број оних који страдају од отроване животиње велики. Поједине земље већ су искусиле до каквих последица доводи смањење популације лешинара, па је уложено доста труда и новца у њихово очување. Међу земљама које су успеле да повећају бројност лешинара налазе се САД (Калифорнија), Индија, али и Србија, где је број јединки белоглавог супа значајно повећан од када су стављени под заштиту.

Тим биолога Универзитета у Јути лако је предвидети шта чека оне који попут Африке, где је за 97 одсто мање лешинара него пре 50 година, ако се настави са њиховим истребљивањем. Смањење њихове бројности, животињске врсте које се хране и на други начин, прелазе на ову врсту исхране због веће доступности и храњивости. Популације пацова, инсеката, врана и дивљих паса могу се значајно увећати, што се догодило у Индији, не дозвољавајући преосталим лешинарима да приђу свом плену.

У чему је проблем? Ни једна од ових животиња не може да очисти природу од угинулих животиња том брзином којом може лешинар, а што је још важније, у његовом желуцу се луче течности које убијају различите врсте вируса и бактерија, док организми других животиња нису способни за то већ их преносе даље.

Важност  формирања хранилишта за опстанак ових птица је велика. Смањује се раздаљина коју прелете у потрази за храном (око 120-150 километара), а на тај начин и могућност тровања преко узимања отровних мамаца који су још у широкој примени у Србији. Стални извор хране утиче и на задржавање младих полно незрелих јединки у колонији и привлачи неспарене птице, чиме се повећава могућност обнављања колоније.