Немачка је са стрепњом ишчекивала председничке изборе у САД и с олакшањем дочекала „поштански перформанс”, јер се нада побољшању трансатлантских односа у мандату Џозефа Бајдена. Овог месеца, можда ипак мало преурањено, пре почетка расправе о новим санкцијама у америчком Конгресу, компанија одговорна за изградњу терминала за амерички течни гас у немачкој луци Вилхелмсхафен – повукла се из пројекта. Немци су градњу ових терминала одуговлачили и покушавали да успоставе равнотежу с потезима Вашингтона. Одлука о градњи два терминала за пријем америчког течног гаса донета је како би попустили Трампов притисак на „Северни ток 2” и непрекидне оптужбе на рачун немачке зависности од Русије. Медији сада нашироко пишу како је влада у Берлину тада понудила САД споразум вредан милијарду долара у замену за то да Вашингтон одустане од санкција. Берлин се сада нада да ће Бајденова администрација променити манир који су поједини немачки посланици називали мафијашком уценом. Ипак, питање је да ли су наде Берлина основане.

ШТА МИСЛИ БАЈДЕН: Немачки привредни комитет обратио се председници Представничког дома америчког Конгреса Ненси Пелоси с предлогом да САД одустану од санкција према „Северном току 2”. Забрињавајуће је што иницијатива пооштравања санкција долази и од републиканаца и од демократа против осигуравајућих компанија и ресора који се баве издавањем дозвола. Агенција Блумберг је недавно објавила да ће нове мере поново бити укључене у нацрт буџета за одбрану за 2021. годину, који би требало да буде усвојен идућег месеца. Бивши министар спољних послова Зигмар Габријел, кога медији описују као великог „обожаваоца” гасовода, није једини који подсећа да је управо Бајден један од најозбиљнијих противника „Северног тока 2”.

Ипак, део Европе на промену администрације у САД гледа као на прилику да „на смирен начин постигне оно што савезници треба да разумеју међу собом: морамо да наставимо да јачамо своју независност, као што САД чине за себе, и као што Кина ради за себе”.

МЛАЂИ ПАРТНЕР: Овај део Европе предводи Макрон, а његова идеја о стварању европског одбрамбеног потенцијала, ма колико била сматрана сулудом пре три године, сада опет има прилику за оживљавање. „Ствар је у дефинисању услова европског суверенитета и стратешке аутономије како бисмо могли да кажемо своје мишљење, а не да постанемо вазали ове или оне силе и да више немамо право гласа”. Бивши француски министар спољних послова Ибер Ведрин тврди да „под Бајденом” Европа мора да преузме већу одговорност. Он се залаже да се Бајденова администрација упозори да Европа жели поново да има здрав трансатлантски однос и да очекују да санкције буду укинуте, јер ће у супротном бити уведене узвратне.

У том контексту треба гледати и на званичну потврду израде новог документа о војној аутономији ЕУ – „Стратешки компас ЕУ” – поводом којег је шеф европске дипломатије Ђузеп Борељ покушао да ублажи реакције. „Овде није реч о независности и повлачењу из НАТО-а или прекиду стратешког партнерства са САД, како се многи плаше”, рекао је Борељ не откривајући да се управо сами Европљани плаше да кажу да стварају своју, европску војску.

Е, МОЈ ЏО: Да ли ће Европа постати сила коју други поштују?

То не зависи само од њеног односа према САД, него и од става према Русији, Блиском истоку, Африци. Колико заиста Немце занимају санкције против Русије и колико им штете наноси одговор Москве? Да ли ће Берлин и Париз пратити своју политику кад је реч о питањима у којима им се ставови разликују у односу на америчког партнера и колико ће имати снаге за то? Колико је снаге имао Трамп и колико је успео у свом четворогодишњем мандату? Колике су домете дугорочно имале његове револуционарне одлуке да се САД повуку из бесмислених ратова? Јасно је било да званичници америчког војног и безбедносног апарата покушавају да задрже постојеће стање на терену, које је одржавано упркос Трамповим одлукама. Скандалозно признање новоотпуштеног специјалног изасланика за Сирију и борбу против Исламске државе Џејмса Џефрија – да је редовно лагао председника државе – говори о том систему. Овај високи званичник у кога је Трамп имао поверење све до самог краја признао је да је намерно обмањивао председника о броју америчких трупа у Сирији. И чинио је то, како каже, из најбољих, државних намера.

Кад је Трамп проценио да су САД победиле ИД и почео да инсистира на повлачењу трупа, специјални изасланик и његова служба су имали спремне одговоре: војника је било увек нешто мало више од 200, на колико је Трамп 2019. пристао да их буде у Сирији. Сада се претпоставља да има око 1.000 њих који чувају нафтна поља. Можемо замислити шта о томе сада мисли Трамп и шта би саветовао „успаваном Џоу”.