Суботица – Пре тачно две године породица Љубише Гојковића из Чачка променила је свој живот из темеља. Дуги низ година Љубиша и његова супруга Злата бавили су се трговином у земљи и иностранству, а онда су одлучили да се окрену производњи, и то у њеном основном облику.
Купили су некадашње пољопривредно газдинство „Келебија” које се кроз транзицију кретало од једних до других власничких руку. Почетком новембра 2018. године Гојковићи су постали власници некада перспективног имања са 150 крава, око 40 бикова, понешто телади и јунади, укупно 219 грла. При томе млечне краве биле су 2007. годиште, и од њих се више нису могли очекивати високи приноси млека.
„Ми имамо унучад, и требало би да смо у пензији, али не желимо да будемо класични пензионери”, прича Љубиша у скромној канцеларији пољопривредног добра. Под новим именом „Агро ас“, газдинство је почело да се мења. Гојковићи су овог лета увезли 100 високостеоних јуница, чије је матично порекло из Холандије. „То смо учинили како бисмо увећали млечност крава и бројно стање на фарми”, каже. Сада на имању има укупно 278 грла, од тога је 180 музних крава, а свега 30 грла је 2016. годиште, сва остала су млађа. Бикове су распродали јер нису желели тиме да се баве. „Не можеш озбиљно радити овај посао ако немаш квалитетно стадо. Морали смо да увозимо, јер на нашем тржишту нисмо могли да нађемо довољно квалитетних грла”, напомиње.
Захваљујући подмлађеном матичном стаду, управо су потписали и нови уговор о испоруци млека са „Млекаром Суботица“, која је део „Имлек“ компаније. „Сада испоручујемо између 700.000 и 800.000 литара на годишњем нивоу, али по новом уговору од 2021. до 2025. године испоручиваћемо између милион и 1,2 милиона литара млека годишње“, каже наш саговорник. Са таквом производњом стаће у ред великих пољопривредних газдинстава у суботичком атару. Оно што их ипак брине јесте да држава пет година није променила цену млека „О томе се чак ни не разговара“, додаје Гојковић. Овако велико газдинство тешко може да опстане без своје земље са које би хранили своје многобројно стадо. Међутим, из разлога који њима нису познати, ова фарма крава прошле године није добила право пречег закупа државног земљишта које се даје сточарима. С обзиром на бројност говеда требало би да добију више од 150 хектара. Љубиша Гојковић каже да су на то рачунали, а без земље на којој би производили храну у њиховом газдовању за сада не остаје маргина за добит и улагања. Планирали су да поред садашње музне станице изграде још једну, али кажу да није тренутак за то. Ипак, не напушта их оптимизам.
„Ми смо увек живели од рада и труда и верујемо да ће то дати резултата“, каже човек старог кова, додавши да су задржали све људе који су и раније радили на фарми. Не жели да говори о њима као радницима, већ својим сарадницима. Када су се преселили на север земље, Злата и Љубиша прво су становали у Суботици, али су одлучили да се преселе на имање.
„Овде је дивно, када погледате ову природу око себе, овај мир“, каже Злата која је у породичној расподели обавеза задужена за „терен“. У спортском прслуку и гуменим чизмама показује оборе са стеоним јуницама, а када јој зачују глас телад коју је овог лета отхранила на цуцлу не престају да је позивају упорним мукањем. Објашњава да је пре три дана отелила једну јуницу. „Недеља је, ноћ, теле наопако окренуто, морате ви да помогнете, нема ко други“, једноставно објашњава наша саговорница, додавши да није увек лако, али си непрестано на њиви, у штали – радиш и учиш.
