уторак, 01.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 21.11.2020. у 20:00 Бранко Пејовић
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Ћирилица и латиница под окупацијом

Београд под окупацијом у Великом рату (Фото Википедија)

О данима под окупацијом у Великом рату, одрастању младих тада у Београду и страху од окупаторске полиције, о ћирилици и латиници у то доба писао је Милан Ђоковић у тексту „Деца под окупацијом 1915–1918”, објављеном у књизи „Голгота и васкрс Србије”.

„Још пре него што су пошли у први разред неки дечаци су научили ћирилицу. Иза велике капије, на улазу из Балканске улице, била је гвоздена табла. На њој је писало да је ту ’забрањено мокрити и сваке друге нечистоће чинити’ и навођени су параграфи закона по којима се строго кажњавају прекршиоци. Та табла је била први, незванични буквар ћирилице. Ако је неко слово на њој и недостајало, деца су и та слова некако и негде открила”, бележи о времену окупације Ђоковић у поглављу „Ћирилица и латиница”.

Наставља да су у првом разреду школе, са учитељицом Даринком Лацковић, дечаци учврстили и допунили своје познавање ћирилице.

„У другом разреду дошла је учитељица Ференц Палмар која, изгледа, није знала ћирилицу и на табли је писала само латиницом. Разуме се, тражила је да и ђаци тако пишу на својим таблицама. Та, како се представљала, царско-краљевска учитељица Ференц Палмар била је висока и лепо одевена. Имала је благ глас. Није, за разлику од управитеља у униформи, викала на децу. Напротив, увек се смешила. Понеког је, ко лепо чита и пише, и помиловала. И својом појавом и понашањем придобијала је ђаке. Али су ти ђаци (да ли неком интуицијом, да ли на шапат мајки, тешко је рећи) и у њој гледали туђина.”

„Они су и добро научили латиницу. Учитељица је могла да буде задовољна. Могла је помислити да ће њеној деци, будућим војницима Аустроугарске монархије, оно мало знања ћирилице изветрити. Али вероватно није ни помишљала да та иста деца, у тајности, ваде из неких полица и сандука старе књиге с пожутелим и од влаге убуђалим листовима и из њих, на ћирилици, читају песме о Краљевићу Марку и Милошу Обилићу. И чак да једни другима декламују те песме.”

„Окупатор је, свакако, био чврсто уверен да се све решава притиском и утеривањем страха, а деца под окупацијом су врло рано сазнала да им је лукавство најбољи савезник. Без школе свог народа, без очева који су били у некој далекој земљи, с мајкама полуписменим деца су, ко зна којим све путевима, тражила и налазила упоришта можда и у неким једва ухватљивим речима око себе. А два писма, научена у детињству, уместо да буду добар почетак сазнавања о свету и животу, била су у тим годинама с једне стране оруђе туђе политике, а с друге ослонац у одбрани свог националног бића.”

„На улици и у школи дечаци су наилазили на самопоуздање окупаторово, а из дворишта Старе пиваре слушали су песму окупаторских војника. Па ипак их пркос није напуштао. Деца под окупацијом почну да личе на прогоњене звери које се уздају у своје ноге и брзо науче да се од опасности може и утећи. Наивност и лакомисленост тих година претварају се у чврстину самопоуздања. А застрашивање и терор том самопоуздању само дају нове подстицаје.”

„Како су године пролазиле у деци је мржња бивала све свеснија и јача. Сазревало се брже него у мирнодопским приликама. ’Мој отац је са српском војском’, са шест или седам година слика тог оца који је одавно отишао, није можда могла да буде сасвим јасна. Али он се претварао у неку наду која се сводила на ’Вратиће се наши’. И то уверење као да ништа није могло да поколеба. Рањено детињство је, вероватно, у тој нади налазило снаге да издржи. У дечачким душама окупација се осећала као привремено зло, непогода после које ће, сигурно, гранути сунце, Као љута зима после које ће доћи пролеће”, писао је Милан Ђоковић у књизи „Гологота и васкрс Србије”.

Коментари7
17a41
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

aleksandar sarcevic
Ja kad citam i pisem ne primecujem,koje je pismo,cak nekad u nekoj recenici pisem sa oba pisma,mozda je to zaboravnost(1945).Strucni nazivi se moraju pisati po pravilima struke(Cervus elaphus,a ne cervus elafus,evropski jelen).Poplava je naziva:trasport,akcija,butik,umesto prevoz,snizenje,prodavnica odece i sl.Svidelo mi se:knjizara AZBUKA,PRODAVNJCA DRONJA, i sl.Izdavacke kuce knjiga bi trebale da knjige stapaju cirilicom.Mi hocemo da budemo nobles,ne pametni kao deca.
Слобa
У Београду и Србији нема више ћирилице. Остала је само у још неком медију и на надгробним споменицима. Не треба нама окупатор. Сами ћемо то да завршимо.
Filip Cosopt
Jezici su mostovi među ljudima, povezuju ljude. Ponosan sam i zahvalan učiteljima, koji nisu bili Srbi, što su me naučili pisati i čitati čirilicu, iako se nisam školovao ni živio u Srbiji. To znanje omogućilo mi je lakše učenje i pisanje ruskog jezika.
Radmila Mišić
Moja tetka (1908.godište) je išla u takvu auustrougarsku školu-prvo je naučila latinicu a učitelj je bio Hrvat. Učio je decu "siječanj, veljača..." mesece u godini. Njena majka nije bila svesna da su to slovenska imena meseci nego je izvadila iz škole i poslala u privatnu školu srpske učiteljice koja je u svojoj kući podučavala decu za jaja, mleko sir itd. Ovo je bilo u Lozoviku kod Smedereva.
Коста
Да, заиста страшно, госпођо. Ос свих Словена, самао Украјинци и Хрвати кажу сичењ, т.ј. siječanj , сви остали имају друга имена за тај месец. А veljača је чисто и јеидно рхватска реч! Украјинци и Белоруси кажу љутиј, Пољаци luty, Чеси unor, итд. Поента овог чланка била је да се Србима натуре туђи изрази и друго писмо. Окупатори су у томе донекле успели, а Срби, нажалост у свом погубном југословенсту и помодосрству, су то странсо наствили.
Србословен
Ако држава нешто не учини драстично да се сачува и употребљава ћирилица ( медији, издаваштво, предузећа ..) - оствариће се намере Окупатора... ако неко мисли да је овакав став ригидан ... нек се приупита зашто је Окупатор донео одлуку о ЗАБРАНИ ћирилице!?
Зоран Маторац
Имам утисак да се ћирилица доживљава као писмо полуписмених, оних са само 4 основне, а да је латиница модерна, пожељна. Погледајте само коментаре на било који чланак на овом сајту, могу да се кладим да је 80% на латиници.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља