Тек што је помислио да је напокон заокружио колекцију познанстава са најмоћнијим ауторитарцима света, Александар Вучић је изгубио Доналда Трампа.

Краткотрајна али егзалтирана популарност Трампа коју је Вучић унео у српску јавност не тиче се Косова, како то званични Београд представља. Симпатије које су претходиле отвореном навијачком сврставању током америчких избора су неке друге природе.

Много тога је спајало Вучића и Трампа и пре него што су се састали први, и вероватно последњи пут: припадају истом политичком братству насталом у налету популизма и национализма десничарских карактеристика.

Трамп је оличење начина управљања Србијом: ауторитарност, игнорисање институција, поткопавање владавине права, контрола правосуђа, понижавање политичких ривала, бахатост и лажи, вређање критичара и медија, поларизација, потчињавање науке... Све увек зна најбоље. Ко би други могао да земљу поново направи великом?

За разлику од огромне већине чланица Европске уније које су, одане вредностима либералне демократије, одахнуле због Трамповог одласка, ретко која власт је толико растужена уласком Џоа Бајдена у Белу кућу као српска.

Захваљујући свом председнику, Србија се у тренутку Трамповог пораза сврстала уз бок председника Бразила и Филипина или саудијског престолонаследника. Вероватно и шефа Кремља. Вучић – не због Косова – дели ставове мађарског премијера који је до краја нападао „морални империјализам” америчких демократа.

Шта ће сада када Бајден, погледујући ка Србији, режиме у Мађарској и Пољској назива „тоталитарним”?  Сасвим разумем да би председник Србије најрадије ставио црни флор због губитка идеолошког савезника и моћног покровитеља.

Трампов имиџ у Србији је пажљиво грађен комбинацијом инстинктивних политичких блискости и медијских манипулација. „Сада смо надрљали. Црно се пише Србији. Трамп је изгубио”, начуо сам део конверзације на пијаци.

Званични Београд чинио је све што је у његовој моћи да допринесе да Трамп победи: у Америци је основана лобистичка група „Срби за Трампа” која је следила упутства доскорашњег шефа дипломатије који је Американце српског порекла позивао да подрже републиканског кандидата.

Ова подршка је израз захвалности што је Трамп, после више од три деценије паузе, од потписивања дејтонског мира, испољио спремности да саслуша шта Београд има да каже. Вучић је готово преко ноћи постао готово очаран обновом контакта са Вашингтоном.

Запрепашћен сам слепилом дела овдашњих коментатора који у потреби да се препоруче властима, у жељи да председнике САД и Србије штите од „демонизације” критичара, нису желели да виде да је и Трамп за независно Косово и да се на ту тему не разликује од Бајдена.

Шта је Трамп понудио? Економске аранжмане у складу са његовим бизнис доживљајем политике, приступ (дубљем делу!) језера Газиводе и једногодишњи мораторијум на коначни аранжман: међусобно признање. Све то по цену затезања односа са ЕУ, Русијом и Кином и уступке око пресељења амбасаде из Тел Авива за Јерусалим, одлуке која прети да нанесе озбиљну штету међународној позицији Србије.

Трамповој популарности најдиректније је доприносио омраз према Бајдену, персонификацији америчких демократа који су бомбардовали Југославију и створили независно Косово. Трамп је отворио неке просторе сарадње, нема разлога да их Бајден затвори. Штавише, и нови шеф Беле куће заинтересован је да блокира растуће утицаје Русије и Кине на западном Балкану.

Антиамериканизам у Србији је спласнуо. Број људи који су почели позитивно да гледају на Америку се после Вашингтонског споразума утростручио достижући неких 26 процената. То је капитал који је Трамп оставио Вучићу, али од Вучића ће зависити да ли ће га искористити.

Србија има витални интерес да настави да развија односе са САД. Какве су позиције Београда? Нови старт није обећавајући. Вучић је пркосно чекао да пошаље куртоазну честитку Бајдену да буде „у првих 50 белосветских који се гурају да честитају”.

Поновио је да би за Србију било боље да је победио Трамп. „Ја нисам мали миш. Ја се не улизујем никоме”, рекао је Вучић пренебрегавајући да од њега нико не очекује да се улизује, већ да сарађује са председником најмоћније државе света. Зашто, попут Бенјамина Нетанијахуа, није посебном поруком захвалио Трампу већ је – недипломатски – актуелног председника похвалио у поруци Бајдену?

Још је Вучић подсетио да Трамп није учествовао у бомбардовању и стварању независног Косова. Проалбански став будућег председника је познат, али би Вучић могао да се потруди да са Бајдена скине анатеме лажних србомрзитељских изјава које никада нису потврђене.

 „Не знам чему се радују они који славе Бајденову победу, томе што ће Србији бити теже?! Срам вас било!”

Оптуживање противника да се радују победи Бајдена зато што ће тиме бити отежан положај Србије (наспрам Косова), је гротескна замена теза, ако не и цинично подметање.

Процена да је Трамп можда лош за Америку али да је добар за уске српске интересе потпуно је ван реалности. Србија није изоловано острво да би на свет гледала само кроз косовску призму. Бајденова победа је добра за демократију, требало би да је добра и за Србију.

Тачно је да ће Србији, вероватно, бити теже око косовског конфликта, али је исто тако јасно да се Вучић нервира због нечег другог. Њему ће лично бити теже јер у Бајденовој победи наслућује по њега опасан импулс опоравка рањене демократије. И у Америци, и по свету.

Бајден у Белој кући је ако не почетак краја, оно снажан ударац популистима и аутократама који су сада остављени на погрешној страни историје. Да будем јасан: радујем се што ће водећа демократија света, после четворогодишњег кошмара, поново охрабривати либералне вредности.

Вучић је у Трампу изгубио не савезника око Косова – јер ту савезништва и није било – већ моћног покровитеља политичке ауторитарности. Није Вучић хвалио Трампа због Трампа или Косова, већ због себе.