среда, 20.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 09.11.2020. у 17:32 Љиљана Петровић
ТВ АУТОРИ

Живот је прилика која се не пропушта

Љубица Балаћ је новинар, аутор и уредник РТВ Војводина која већ петнаест година неуморно трага за добрим међуљудским односима.
(Фотографије: Споменка Марковић Аврамов)

Радила је и као тренер у медијима, бави се копирајтингом, а њен блог „Мама на ћоше” за (пре)васпитавање одраслих постао је поприлично популаран па разлике између Љубице новинарке и Љубице блогерке нема.

Сада је аутор „Комшијских прича” на војвођанском Јавном сервису.

И баш те комшије, а и они одрасли који су посетиоци њеног блога, „навијају” да се њене приче једног дана нађу међу корицама књиге. Јер док нас оштријим делом пера боцка, ова новинарка нас оним мекшим подсећа да је баш на том болном месту наша снага.

Гледаоци је памте по емисији „Прозор” о друштвеним темама и дилемама, коју је четири године успешно креирала, и као водитеља и уредника Јутарњег програма. Каже да су је по повратку са породиљског боловања дочекале „Комшијске приче”, тада мала рубрика у оквиру војвођанског недељног поподнева „Мустра” а данас забавна емисија кратке форме са њеним ауторским печатом.

„Комшијске приче” - мојих пет минута

У њој Љубица Балаћ трага за добротом у свим облицима!

И сваког радног дана - и недељом у „Мустрама” о томе прича приче…

- Завирити преко комшијине тарабе увек је слађе него под сопствени тепих. И баш то једна је од највреднијих ствари које сам научила бавећи се новинарством - колико је важно да препознаш личну одговорност у свему. Пре свега због своје личне среће, а уједно и да бисмо градили здравије друштво - каже наша саговорница. - Радећи у Информативном програму често сам имала прилике да разговарам са људима који избегавају све врсте одговорности, личне и професионалне. То је врло важан део новинарства и много драгоцено искуство за мене. Прошла сам га на радију, у новинама као дописник новосадског „Грађанског листа”, на локалној телевизији у Оџацима и овде на Покрајинском јавном сервису. И, ето, сада сам се опет окренула идејама с којима сам још у средњошколским данима ушла у новинарску професију - да стављам акценат на добро. Да тражим људе који покрећу идеје, мењају свет, несебично (се) дају.

Они не само да преузимају своју личну одговорност, већ и онај део колача од ког сви окрећу главу. Не замерајући никоме, полазећи од себе, од тога што могу да ураде. Помажу, свакодневно мењају све(т) на боље.

Упркос драгоценом доприносу који дају комшијама, заједници, друштву, нису толико видљиви у медијима и зато сам јако поносна када чујем да и моји саговорници и гледаоци кажу да су „Комшијске приче” њихових пет минута. С друге стране, ту се крије и један од највећих изазова ових прича, то су скромни људи који нерадо говоре о својим делима.

Чујемо да у раду с добрим „комшијама” нема пуно анегдота, али да су сви у њеној екипи „дирнути“ много више њиховим причама. Емоције, тај готово заборављени осећај да смо сви заправо толико блиски. Сећа се да  је током снимања емисије о породици Крижан са четворо дечице, једно од њих село у крило сниматељу Драгану Миладиновићу и готово све време он је радио тако држећи га.

- Андријана Барјактаревић, медицинска сестра на педијатријској Онкологији, испричала ми је како свака од њих са одељења у пола ноћи, по киши и снегу, кад није њихова смена, иду да дају терапију једном малишану, јер он верује да тако неће да боли. Само сам устала, загрлила је и једва од суза изустила: „Хвала вам”.

Деца долазе „да одрасту одрасле”

Али и поред тога, о одраслима највише је научила када је добила децу…

- Тада је више него икад почела да ме штипа за очи сва та силна прашина згурана под онај исти тепих. Та промаја између онога што говоримо и тога што заправо радимо. Ту су пале све маске које сам предано исцртавала. Деца то виде и осете и само нам врате као бумеранг. Дуго сам настојала да до њих дођем, а онда су стигли једно за другим, Никола, па Лена. Сам тај пут до њих, суочавање са стерилитетом, вантелесна оплодња, једна неуспешна, једна успешна, а онда природна трудноћа, искуства су која су ме навела да почнем да о томе пишем на свом блогу „Мама на ћоше”. Будили су и буде оно најлепше у мени, али су и на парчиће разбијали неке устаљене обрасце којима сам и себи чинила штету, а онда и њима. Сада са јачим мотивом да то променим. Понекад сам имала утисак да сам веће дете од њих, да они много више уче и усмеравају мене, да се много више отимам. Зато често кажем да „деца долазе да одрасту одрасле”. Дају нам нову прилику да постанемо боља верзија себе.

На свом блогу „Мама на ћоше” пише бритко, али пре свега духовито о свим изазовима родитељства, о нама, условно речено, одраслима, враћа нас на личну одговорност, одваја битно од небитног, подсећа на све што имамо а да можда и не видимо. Тај њен став је пронашао пут до читалаца. Што је неизмерно радује, јер је писање, каже, њена велика љубав.

Чак јој је омогућио и сарадњу са Фондацијом Новака Ђоковића, Уницефом и другим агенцијама.

Копирајтинг - ходање у туђим ципелама

- Сада са ове временске дистанце, могу да каже да сам све радила с неким добрим разлогом. И да сам из свега настојала да извучем добро. Тако видим и копирајтинг. Кроз те текстове, било да их радите за сајт или друштвене мреже, пружате најбоље од неке идеје, то што некоме може да помогне, користи, скрати пут, муке, уштеди на буџету или обогати живот.

Студирала сам психологију и могу да кажем да је копирајтинг такође одличан тренинг за его, јер помаже да се ставите у позицију онога за кога пишете. Да упознате колико различитих људи има, пронађете њихова уверења, вредносне системе, начин размишљања. Да увидите колико заправо углова гледања на једну исту ствар има. Прелепо искуство! У шали волим да кажем да је копирајтинг сјајан за нас жене јер коначно имамо прилику да ходамо у толико различитих ципела.

А како стижем на толико различитих страна, сигурно вас то занима? У вези с тим често волим да кажем: двоје деце, два посла, два кредита, а један али вредан супруг. Мој Марко је моја највећа подршка. Иначе, редитељ је на РТ Војводина. Увек ме подсети да је све ту зарад нечега доброг. И заиста, после свих прича које сам написала, доживела, осетила, у једно сам сигурна - живот је прилика која се не пропушта.

Коментари2
7f827
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Rista
Dobra!
Predrag Petrovic
Лепо...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља