У овој рубрици 2. 11. 2020. године господин Зоран Буквић (З. Б.) критиковао је нека саобраћајна решења у центру Београда. Да ли је господин З. Б. у праву, не могу рећи, јер са њима нисам ни површно упознат. Оно што ми је јако засметало јесте чињеница да је све саобраћајне стручњаке и Саобраћајни факултет ставио под наводнике и свео на полазнике првог разреда саобраћајне школе?!
Господине З. Б., то није ни академски, ни морално. Али јесте веома низак ударац. Тим пре што је у оваквим приликама ред да се и Ви стручно легитимишете, па да се зна о коме је реч, а није ни срамота ни рећи, ја сам за ово лаик, али мислим...
Дакле, господине З. Б., постоје опште и посебне студије и пројекти, који се међусобно разликују по пројектном задатку, намени, временском одредницом, специфичним условима, финансијским ограничењима и другом.
Када се ради општа студија, онда се планирају стратегија, дугорочни развој, демографска очекивања, очекивана мобилност грађана, проточност и слично. У таквим приликама, сигуран сам да се ниједан саобраћајни стручњак неће успротивити идеји о смањењу броја индивидуалних моторних возила, о преласку на возила са мањеним аерозагађењем, преласку на јавни масовни превоз, стимулисању пешачких и бициклистичких кретања, озелењавању... Зато верујем господину З. Б. да све то стоји у студији коју је поменуо.
Тек у посебним студијама и пројектима настају озбиљни проблеми. Ту се сваки стручњак, па и саобраћајни, сучели са реалношћу живота. Ограничавајући фактори су историјско наслеђе уличне мреже, распоред јавних, пословних и стамбених функција, мрежа линија јавног превоза, густина насељености и тако даље.
Ипак најтеже је уклопити се у расположиве финансијске оквире, јер су ови објекти, по правилу, веома скупи, а о њиховој изградњи одлучују други, то јест политичари. Тада се стручњаци залажу за мање лошу варијанту. Верујем да је то и случај о коме је писао и горепоменути господин.
Да је то тако, навешћу пример из сопствене праксе. Пре више деценија, као први саобраћајни инжењер, дошао сам из Београда у јавну управу града Крагујевца, са намером да успоставим саобраћај на модерним и савременим основама. Тада ме је позвао тадашњи градоначелник, легедарни Боривоје Петровић.
У кратком обраћању ми рече: „Младићу, од тебе очекујемо да предано радиш и планираш саобраћај по највећим стандардима своје струке. Ако се нешто од тога и не оствари, немој да те то поколеба и обесхрабри, јер о изградњи тих објеката не одлучујеш ти него неко други”.
Тако је и било. Много тих идејних и детаљних пројеката је остало у фиоци, неки су изграђени у целости, а неки само делимично, давана су им нека еуфемистичка имена, попут фаза А, фаза Б и никада нису завршени. Данас ти објекти изгледају анахроно, нефункционално и превазиђено!
Да ове објекте данас, неким случајем, види господин З. Б., а да не зна за ову предисторију, с правом би могао рећи који је „стручњак” ово смислио?! А права истина је као и увек „тамо негде”.
Слободан Зечевић,
дипл. инж. саобраћаја,
Крагујевац
