Службеница Љиљане Смајловић која се неуморно бави мојом личношћу, већ досадним изношењем истих неистина глуми да не примећује увелико доказану чињеницу да сам се увек доследно представљао као шеф Управе за Европу Унеско катедре за биоетику, а не у име читавог Унеска.  

У поседу редакције „Политике” је иначе и потврда Универзитета у Београду да је та институција седиште Унеско катедре за биоетику за Србију, као и одговарајућа потврда Светске Унеско катедре за биоетику са седиштем у Хаифи. Њен превод:

„Као шеф Унеско катедре за биоетику (Хаифа) овим потврђујем следеће:

1. Унеско катедра за биоетику (Хаифа) има 247 секција на свих пет континената

2. Проф. др Војин Ракић је шеф Унеско катедре за биоетику за Европу која има 40 секција

3. Проф. др Војин Ракић је шеф Секције за Србију Унеско катедре за биоетику (Хаифа)

4. Проф. др Војин Ракић има титулу почасног члана Унеско катедре за биоетику због његовог доприноса развоју Унеско катедре за биоетику за Европу и глобалном развоју етике

5. Не спроводи се апсолутно никаква истрага у вези са чланством проф. др Војин Ракића у Унеско катедри за биоетику (Хаифа)

6. Проф. др Војин Ракић себе веродостојно представља у оквиру Унеско катедре за биоетику (Хаифа)

Секција за Србију Унеско катедре за биоетику ужива пуну подршку Светске Унеско катедре и мене лично.

Проф. др Амнон Карми

Шеф (Светске) Унеско катедре за биоетику (Хаифа)”

Наравно, највећа друштвена аномалија није ни Љиљана Смајловић, ни њени ментори Раиф Диздаревић, Стане Доланц или било који други великан новинарско-безбедносне службе СФРЈ. Највећи проблем је карактерни дефицит егзекутора аутократских режима, специјализованих за бруталне и неморалне дискредитације неистомишљеника.

Ево како је то изгледало у мом случају. Иако сам од почетка деведесетих препознат као отворени противник тадашњег режима, а самим тим и његове данашње инкарнације, нико ме није дирао. Режимски медији су углас 2016. године, када сам постао шеф Управе за Европу Унеско катедре за биоетику, простачки извештавали о томе да је „наш човек на челу Европе”, те да је „Србин постао почасни члан Унеска”.

Функционери режима износили су хвалоспеве о мени као о научнику који има највише бодова на читавом свету у друштвеним наукама када су у питању публикације у најбољим међународним научним часописима.

Мој Центар за биоетичке студије је више пута у Београду организовао конференције са Универзитетом у Оксфорду и другим међународним академским институцијама, а премијерка Брнабић је једну од њих отворила у августу 2017. Отварању је присуствовао и министар Лончар. Чак ми се обратио и председник Вучић трагикомичним речима да о биоетици ништа не зна, осим да је веома важна дисциплина.

Преокрет настаје ове године када сам обелоданио део једног истраживања Унеско катедре за биоетику. Оно је наиме показало да је Србија једина земља у Европи која је уводила и оне „противпандемијске” мере које су биле искључиво усмерене ка јачању аутократске власти.

Одмах сам провучен кроз режимске медије. У року од пар дана постао сам неко ко се лажно представља као Унеско.

Поднео сам низ жалби Савету за штампу и убедљива већина решена је у моју корист. Савет је утврдио да су се режимски медији огрешили о Кодекс новинара Србије, између осталог изношењем неистина о случају Унеско.

Огласио се и Александар Вучић, и то понављањем већ демантованих и доказаних неистина о Унеску, уз вулгарне увреде на мој рачун. У складу са примером који је добила, „новинарска” службеница рецитује Вучића, додуше не користећи његов уличарски речник.

Отужни завршетак њеног последњег чланка у коме покушава да ме исмеје прозивајући ме да ћу се можда убудуће представљати као шеф ЦИА, само показује колико часна новинарска професија може да се спусти на ниске лицемерне гране и постане бестидна слушкиња једног диктатора. 

Проф. др Војин Ракић, редовни професор и научни саветник на Институту друштвених наука, директор Центра за биоетичке студије и шеф Управе за Европу Унеско катедре за биоетику