Током боравка у Русији, недељом сам одлазио у цркву на литургију. Наравно не увек већ онда кад ми то пословне обавезе дозволе. За разлику од Србије литургија је на руском језику и то је највећа разлика. Све остало је углавном исто.
Цркве ипак изгледају другачије. За разлику од наших цркава које су углавном изграђене у византијском или српско-византијском стилу у Русији доминира руски стил. Карактерише га више купола, четири, пет или више, и оне су често упадљивих боја. Иначе, омиљена боја им је златна.
Цркве су обично дводомне, (двоетажне). Доњи дом је обично у крипти цркве.
Литургије се обављају некад у доњем а некад у горњем дому.
Једне недеље приликом боравка на литургији, једна жена је пролазила поред нас говорећи 100 рубаља за баћушку. Нисам најбоље разумео, али пошто су остали давали новац дао сам и ја.
Кад се литургија завршила, појавила се та иста иста жена са тортом и букетом цвећа. Испоставило се да је свештенику (баћушки) који је водио литургију био рођендан. Та жена му је уручила поклон и онда се догодило нешто што би могло да се назове продужетком литургије.
Била је молитва за “баћушку”, сви су били радосни, певали су молитвене песме и молили се за свог свештеника.
Мени је то изгледало неуобичајено и искрен да будем није ми се допало. Имао сам утисак као да се црква користи за прославу рођендана што јој свакако није намена.
Сетио сам се и једног сеоског свештеника из Србије који је чак тврдио да је прослава рођендана грех. Наравно то ми се још мање допадало и иако не познајем ни теологију ни црквена правила не видим ништа лоше ако се неко присећа дана кад се родио или ако на тај дан угости своје пријатеље.
Да сам био у праву потврђује и чињеница да је дотични свештеник ипак почео да обележава рођендане своје деце.
Разговарајући са колегама у фирми о догађају у цркви један Рус ми је испричао интересантну причу о једном догађају у локалној цркви.
Крајем 18. века у једној цркви у Уфи десило се нешто неуобичајено. По обичају тог времена тела преминулих доносили су у цркву да преноће до дана сахране. Тако су тело старије жене у ковчегу довезли у цркву пред вечерњу службу. После вечерњег богослужења свештеник је отишао кући, а тело је остало под надзором стражара.
Стражар је поред топле пећи преспао. Пробудило га је шуштање, а онда је чуо и не много јак ударац. Он је навикао да спава у близини ковчега са телима преминулих и није се уплашио.
Мислио је да шум производе мишеви, да би се уверио у то запалио је свећу. Погледао је унаоколо и није видео ништа сумњиво. Поново је прилегао али није могао да заспи.
Након петнаестак минута поново се појавило шуштање и поново ударац. Он је опет запалио свећу, погледао око себе. Ништа није видео, али је мислио да је чуо људске кораке. Подигао је поклопац пећи и видео да светлост из пећи пада на место где је ковчег.
Вратио је поклопац и одлучио да сачека. Кад је трећи пут чуо шуштање и ударац подигао је поклопац пећи и осветлио је жену која стоји поред ковчега. Мислећи да је то мртвац појурио је за њом. Желео је да је обори на под. Успео је, и држао ју је лежећи на њој.
Док је покушавала да се отме она га је више пута ујела за груди и за рамена. То га је још више уверило да држи мртваца који је устао из ковчега. Размишљао је да изађе до звоника и да почне да звони, али тиме би мртвацу оставио могућност да се врати у ковчег. Он не би имао никакав доказ и био би кажњен због лажне узбуне.
Одлучио је да до ујутру држи мртваца у том положају. Прво се ујутру појавио свештеник. Покуцао му је на врата и рекао му да устане и отвори. Нико није отварао а он је отишао до звоника и почео да звони. Поново је пришао вратима и звао стражара да отвори, али му је овај одговарао да не може.
Долазили су и други људи и одлучили су да скину браву и тако отворе врата. Кад су ушли у цркву видели су ковчег и у њему тело преминуле старице.
На поду је заједно са другом женом лежао стражар који је на више места до крви био изуједан. Жену коју је стражар уловио у цркви одвели су у полицију на испитивање.
Она је признала да је више пута у време вечерњег богослужења долазила у цркву и после службе сакривала се иза кивота и већег дрвеног сандука који су били један поред другог.
У току ноћи би преминулим људима вадила зубе. Затим би се опет скривала на исто место и ујутру пре јутрења излазила би одатле. Цркву би напуштала кад и остали верници. На питање зашто је вадила зубе мртвима одговорила је да их је користила за лечење разних болести, а најчешће за лечење грознице. Кажњена је затворском казном.
Горан Антонић
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
