Оно на чему је у последње три године стрпљиво радио легендарни Марко Милер, уметнички директор филмског фестивала у кинеском граду Пингјао (покрајина Шанси), сада, у доба короне, спровео је у дело. Четврто издање међународног фестивала „Прикривени тигар, скривени змај”, чији је оснивач и лидер славни кинески филмски аутор „шесте генерације” – Ђа Жангке, протекло је у знаку Ретроспективе српског филма из периода такозваног Црног таласа.

 Пред искључиво кинеском публиком, јер иностраних гостију због обавезног 14-одневног карантина по доласку у Кину није било, у програмској целини под називом „Југословенски Нови филм – српски Нови талас”, нашли су се тако бисери српске кинематографије. Филмови: „Двоје” (1961) Александра Петровића, „Капи, Воде, Ратници” (1962) Живојина Павловића, Марка Бабца, Војислава Кокана Ракоњца, „Човек није тица” (1965) Душана Макавејева, „Девојка” (1965) Младомира Пурише Ђорђевића, „Три” (1965) Антонија Исаковића и Александра Петровића, „Повратак” (1966) Живојина Павловића, „Сан” (1966) Младомира Пурише Ђорђевића, „Празник” (1967) Ђорђа Кадијевића и „Невиност без заштите” (1968) Душана Макавејева и Бранка Вучићевића.

 После ретроспектива француског Новог таласа, руског филма из ере СССР-а и индијског филма, које је приредио у протекле три фестивалске сезоне, Марко Милер је ову четврту посветио српском Црном таласу као догађају од међународног значаја, јер неки од њих у целој Кини нису приказивани још од 1992. године. Као врло добар познавалац југословенске и српске кинематографије, овај експерт за кинески филм и књижевност (Марко Милер је студирао кинеску књижевност у Кини током седамдесетих година прошлог века), свој овогодишњи одабир објашњава и чињеницом да српски филм Црног таласа заузима посебно место у историји југословенског филма и да изоловање ових фасцинантних 13 година из других периода не подразумева да није било значајнијег југословенског филма пре 1961. године већ да су тек од почетка шездесетих уведене иновације у погледу естетике и политичке посвећености филмских стваралаца који су били активни у периоду када је херојско време обнове завршено и када је већ било завршено оснивање главне индустријске и културне инфраструктуре – филмски студији, Кино клуб.

 У својим изјавама за „Политику” Марко Милер о овом октобарском сусрету кинеске публике са неким од српских класика још каже:

‒ Драго ми је што сам могао да кинеској публици и студентима филма, којих је у Пингјау током фестивала заиста много, покажем како су током шездесетих млади српски аутори радили у знаку индивидуалног израза и естетског експериментисања, како су истраживали границе социјалистичких филмских канона и гурали их ка новим путевима визуелног изражавања и представљања.

Многи од српских сјајних аутора су, како каже Милер, естетски били повезани са француским Новим таласом или пољским Новим филмом, неки са италијанским неореализмом, али су сви те спољне утицаје преобликовали на иновативан и оригиналан начин.

 Кроз одабране филмове за резроспективу Марко Милер каже да је желео да предочи публици како су српски, тада и југословенски филмови из тог новог филмског таласа (Црни талас) прштали виталношћу, енергијом и дубоким осећајем хуманости.

‒ Испод стрепње тог покрета у многим филмовима проналази се и чежња за остварењем социјалистичке револуције, што је кинеским гледаоцима веома блиско. Српски редитељи тога доба су се често бавили специфичном реалношћу социјалистичке Југославије износећи критике, али увек са надом да ће се ствари вратити на прави пут. То је некако на крају постало и егзинстенцијалистички задатак за нову генерацију аутора, који су сваки на свој начин покушали да измисле пут којим ће даље ићи, успостављајући тако дијалог са другим ствараоцима широм Европе. А у Европи, готово истовремено са југословенским Црним таласом, настаје и совјетски Нови филм и чешки Нови талас ‒ каже Марко Милер.

 Уметнички директор фестивала у Пингјау изражава и жаљење што још неколико важних филмова из овог филмског периода нису више лако доступни у последње две деценије, јер су тадашњи студији и продуцентске куће престале да постоје. За филмове које је успео да добије за ретроспективу у Пингјау Милер захваљује подршци Архиву Југословенске кинеотеке и Филмском центру Србије.

Српска „Оаза” и јапански „Баланс” међу победницима

Из филма „Оаза” Ивана Икића (Фото прес служба 4.ПИФФ)

На недавно завршеном четвртом фестивалу „Пингјао ‒ Прикривени тигар, скривени змај”, жири међународног такмичарског програма, у чијем су раду због ванредних пандемијских околности учествовали искључиво кинески филмски ствараоци, награду „Роберто Роселини” за најбољег редитеља наменио је српском аутору Ивану Икићу за филм „Оаза” (његов други играни), који је светску премијеру имао на венецијанском паралелном програму „Дани аутора”.

 У образложењу жирија каже се и следеће: „Полазећи од антрополошког узорка, редитељ Икић се фокусира на посебну групу људи (питомци дома за незбринуту децу – прим.аут.), представљајући уздржано и са поетском лакоћом емоције и дилеме савременог друштва.”

 Ова награда Ивану Икићу у Пингјау подразумева и новчани износ од 10.000 америчких долара намењених развоју његовог следећег филма.

 Награду жирија у оквиру селекције „Прикривени тигар” освојио је јапански дебитантски филм „Равнотежа”, сценаристе, редитеља и монтажера Јуџира Харумотоа и то за сложену, тужну и неразрешену причу испричану наизглед неуређеним потезима четкице, у којој многе суптилне неочекиване могућности дају овом дебију ретки осећај зрелости и двосмислености...