уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 31.10.2020. у 22:00 Гордана Поповић
ИНТЕРВЈУ: ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ, редитељ

У мени се накупио позитиван бес

У готово сваку пору друштва улазе, и шире се као сада ова пандемија, агресија и нетрпељивост према свему што је туђе и друкчије, не само по боји коже и по вери, него и по неком успеху или неуспеху
(Фото лична архива)

Имали смо луду срећу да за тили час стигнемо на други крај света и да се истом брзином вратимо у базу. Данас је то готово немогуће, осим у случају да пристанете на тортуру самоизолације после путовања, каже Лордан Зафрановић, филмски редитељ, објашњавајући колико је пандемија пореметила његов живот и одмах додаје да не зна у којој мери ће све ово зауставити реализацију филмских пројеката. Ту пре свега мисли на свој дугоочекивани пројекат „Деца Козаре“ који је коначно прошао на филмском конкурсу у Србији и додаје да већ сада осећа да ће се тешко претрчати тај маратон који снимање филма подразумева.

Да се живот ипак наставља сведочи чињеница да сутра у Базелу почиње велика рестроспектива његових филмова која ће потрајати цео месец новембар, а у оквиру које ће осим ратне трилогије („Окупација у 26 слика“, „Пад Италије и „Вечерња звона“) бити приказани и други филмови, као и за ову прилику нови дигитализиран „Залазак стољећа –  Тестамент Л.З“ из 1993.  Ретроспективу ће пратити низ јавних дискусија. Тако је бар планирано, али може се десити да пандемија и овде нешто поремети. Уметност је увек прва на реду кад је реч о забранама, па и у овој чији узрок је вирус, каже Лордан Зафрановић и додаје да се увек нешто може урадити и посредством интернета. Уосталом и овај разговор с њим за „Политику“ обављен je посредством мреже „Вацап“.

На ретроспективи су планиране и дискусије о вашем делу  и о уметничком отпору против национализма и рата. Укратко, како бисте сад сумирали тај свој отпор?

Кад кренете у то, не размишљате много. Састајао сам се са неколико књижевника и неколико музичара једне клапе која је заједно стварала филм. Филм нас је ујединио и одвео на једно пусто острво где смо разговарали искључиво о томе шта су наши страхови. Испоставило се да је највећи страх од агресивног национализма који је кроз историју нанео толико зла реализованог на бестијалне начине. Тај страх је у мени од почетка веома снажан и он ће бити један од основа моје форме за филм „Деца Козаре“. Та нежна и невина створења, деца, највеће су жртве ових манијака који изазивају страх у име вере, продаје оружја, владања одређеним регијама...

Рекло би се да и данас има великих разлога за отпор, јер се све више говори о јачању фашизма у целом свету?

У готово сваку пору друштва улазе агресија и нетрпељивост према свему што је туђе и друкчије, не само по боји коже и по вери, него и по неком успеху или неуспеху. То морамо препознати и одмах реаговати. Наравно да је то тежак посао, јер се фашизам шири као ова пандемија сада.

Када је овог лета ваш филм „Деца Козаре“ прошао на конкурсу Филмског центра Србије, одмах сте рекли да ћете направити жесток и бескомпромисан филм. Шта то подразумева?

То подразумева да се код мене накупио велики, позитиван бес, због свега што смо прошли. И поред све историје 20. века, људска бића су, због злочина који су вршени и због начина на који су вршени, поново изгубила свако достојанство. То више нису били људи, то су биле звери које су у име свог народа, у име своје расе, биле спремне да растргну  свако биће које им се нађе на путу, што је једноставно непојмљиво за цивилизацију. Тај бес који се накупио и код мене у последњих тридесетак година, после комадања бивше Југославије, резултираће жестоким ударом по национализму.

Од Филмског центра Србије добићете 30 милиона динара, али ви кажете да вам за филм треба три милиона евра, а да би неко други потрошио шест милиона евра. Где ћете наћи новац?

Биће тешко, али некако сам уверен да ћемо затворити финансијску конструкцију, јер је продуцент већ контактирао све филмске центре из бивше Југослације који су спремни да уђу у то. Имамо и француског, и чешког продуцента. Убеђен сам да ће тема проћи, јер је блиска Србији, Босни, Турској, Грчкој... Зашто нам је потребан тај новац? Зато што је то реконструкција, у првом реду Јасеновца. Моја је жеља била, сад је питање да ли ће то бити могуће, да се подручје Јасеновца тако реконструише да после може да постане центар за будуће генерације, да се одржавају документацијска предавања, да се приказују филмови...

Често сте говорили о отпору према теми Јасеновца. Да ли је, по вама, филм „Дневник Диане Будисављевић“ нешто променио?

Без обзира на то колико је тај филм досегао у својој снази, он је у сваком случају био један помак, утолико пре што је направљен у Хрватској у којој су та деца страдала. Редитељка филма је  успела да отвори ту тему, после свих отпора, допринела је да она почне да се обрађује на још искренији и још отворенији начин, на начин који ће да уздрма ствари, јер увек сам сматрао да је филм који не изазива политичке и друге контра реакције па и одређене скандале, заправо ефемеран. Није овде реч само о Хрватској, Србији и Босни које су толико година после Другог светског рата затомљавале тему Јасеновца. То је и питање Француске, Чешке, Мађарске, Холандије и читавог низа земаља које до краја нису отвориле сличне теме. А отворити их, то је нужност да бисмо могли да погледамо у очи све оне који ћуте о одређеним злочинима.

Када смо прошли пут разговарали, рекли сте да без проблема одлазите у Хрватску и да се ситуација нормализовала чак и кад је реч о људима који су вам правили проблеме деведесетих и који су у почетку прелазили на другу страну улице кад би вас видели. А како је сад?

Заобилазе ме и сад кад ме виде без маске на лицу, али то је због вируса. Генерално, ситуација се на неки начин поправила последњих година, јер се ради на толеранцији, на признању неких ствари и стављању тих ствари у одређени контекст. Према томе, лакше се дише, неки свеж ветар се осећа и то ми је драго.

Има ли шансе да прођете и на неком хрватском филмском конкурсу?

Бојим се да у том смислу немам шта да тражим у Хрватској, покушао сам неколико пута и увек су нашли нешто да ме одбију, јер мене тамо опструирају због конкуренције. Грлић и ја смо били први магистри режије, школовани редитељи  у Прагу и као такви непожељни у том уском затвореном кругу, где ограничен број људи дели новац између себе сваке године. У тај затворен круг је тешко ући, али тако је у целој Европи. Накарадан је систем одлучивања тако да док год у те комисије не дође неки ауторитет који иза себе има изузетан филм и док год комисија не буде та која ће бити заслужна за успех одабраног филма или крива за промашај, дотле ће и трајати та анонимна, подземна борба за сваки динар.

Не кријете своје симпатије према бившој Југославији и кажете да ћете у Хравтској увек остати „црвена крпа“. Видите ли нешто позитивно у данашњим државама у региону?

„Црвена крпа“ сам не само због својих ставова и због свог отпора национализму и злу, него сам био на удару и зато што сам, као школован редитељ, конкуренција. Отпор према мени је увек постојао и до данас је тако. У Југославији смо имали велике филмове који су били у конкуренцији на највећим светским фестивалима, школоване филмске раднике. У друштву које је имало критеријуме, имали смо велике писце, велике сликаре, врхунску музику, фестивале, а то су све ствари које су храниле филм, па смо имали и једну зрелу кинематографију. Били су то тренуци једне цивилизације која је више непоновљива за народе који су настали после распада Југославије.

Коментари4
08b56
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vesna
Lordan je izuzetan čovek i vrhunski umetnik - hrabar, istinoljubiv, nepotkupljiv! Juče sam ponovo gledala na TV ''Pad Italije'', a slike i poruke me još opsedaju.
ana lalic
Hvala Veliki Istinoljubivi Covece. Zelim ti jos puno filmova i da te Bog cuva.
Petrana
Želim da film ''Djeca Kozare'' zavrište bez odlaganja, u najkraćem mogućem roku koju prava umetnost zahteva; da dobijete sve svetske nagrade za najbolji film u godini u kojoj ga prikažete. Samo oni, malobrojni, koji su ovu golgotu preživeli, znaju koja je to bila strafa. Jedan od te dece je bio i moj komšija.
Zoran
Hvala Lordane za sve sto si nam dao. Nemoguce je ovdje u par redaka odati ti priznanje koje zasluzujes i izraziti divljenje tom ogromnom Covjeku u tebi. Nadam se da ces snimati i dalje. Nekako mi se cini da te ne zasluzujemo. Srecno.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља