среда, 25.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 29.10.2020. у 09:33 Борка Голубовић-Требјешанин

Враћање плесу и игри као остварење сна

Рад са Дуњом Јоцић био је истраживачки, каже Марија Бергам која игра у плесној представи „Изгубљени пејзажи“
Марија Бергам (Фотографије Александра Бергам)

Тело све памти, био је спонтани коментар глумице Марије Бергам коју смо гледали у плесној представи „Изгубљени пејзажи” у кореографији и режији српско-холандске кореографкиње Дуње Јоцић у извођењу Битеф денс компаније. Марија Бергам спојила је у свом уметничком изразу, заиста све: глуму, балет, музику, списатељски дар. Уз све то, ову уметницу карактеришу једноставност, скромност, префињеност.

Рођена у Котору, пореклом из оближњег сунцем окупаног Столива у којем њена породична лоза бележи традицију дугу неколико стотина година, наша саговорница рано се отиснула у свет уметности. После треће године средњe балетске школе „Лујо Давичо” уписала је глуму на Факултету драмских уметности у Београду, где од прошлог октобра ради као стручни сарадник на предмету глуме уз редовну професорку Марију Миленковић.

Још као студенткиња Марија Бергам освојила је награду фонда „Дара Чаленић” за најбољу младу глумицу у представи „Радници умиру певајући” на 57. Стеријином позорју. У међувремену остварила је бројне улоге на филму, позоришту, телевизији.

‒ Зачудила сам се колико сам се брзо вратила у форму у којој сам била као средњошколка. Рад са Дуњом Јоцић био је истраживачки. То што она ради, заиста ми се допада, јер то, заправо, нису плесне кореографије, сви покрети које смо правили склапани су на известан драмски начин. Дуња Јоцић прича причу кроз покрет и доста су необичне, снажне, узбудљиве све њене кореографије ‒ прича Марија Бергам, која се канила да студира и књижевност, и подсећа:

‒ Лик амбициозне жене коју тумачим у представи је инспирисан личношћу која постоји. У питању је Наташа Витамор, супруга Макса Мора, једног од оснивача трансхуманизма. Пре почетка рада на представи нисам ништа знала о овом контроверзном брачном пару, тачније нисам ништа знала о трансхуманизму. Моја идеја о постхуманизму је била неодређена, а асоцирао ме је на нешто хладно и досадно. Велика грешка! По ко зна који пут ми се потврдило да се морамо чувати предрасуда. Када смо кренули да радимо на представи и када сам се упустила у истраживање о трансхуманизму и постхуманизму веома сам се заинтересовала.

Реч је о идеологији и унапређењима, констатује уметница, на пољу науке и технологије која обећавају да ће човек у будућности постати неко ново биће: надчовек како је писао Ниче на кога се онолико позивају трансхуманисти.

‒ Испоставило се да је тема веома актуелна и да се бавимо реалношћу, а не научном фантастиком како се мени чинило на почетку ‒ каже Марија Бергам која је до сада, махом неговала драмски репертоар.

О томе како види спој глуме и плеса каже:

‒ Авербални израз је нешто што је мени најближе и кроз шта се најлашке, најснажније изражавам. То је сценски израз у коме се осећам најбоље и стога је враћање плесу и игри у професионалним пројектима остварење мог сна. Било ми је тешко када сам престала да се бавим плесом. Одустала сам од балета најпре због повреде која ми се више пута поновила, али није то било пресудно. Нисам била спремна да одем у иностранство, а нисам видела будућност плеса овде. Плашила сам се да одем негде са 15-16 година, и то је један од разлога зашто сам полако почела да своја интересовања и страст преусмеравам на драмску уметност.

Марија Бергам од малих ногу била је и део студија „Ствар срца” Биљане и Мике Алексића, а позоришна публика гледа је као Јелену Лозанић у дуодрами „Две жене и један рат” Јелене Кајго у режији Алека Цонића.

‒ Јелена Лозанић, пријатељица Мабел Грујић, била је супруга Џона Фротингама, трећег најбогатијег човека у Америци који је био заљубљен у Србију. Фротингам и Јелена Лозанић су своје богатство трошили на помоћ српском народу, на подизање сиротишта, болница, институција, финасирање српске војске у Првом светском рату. Рад на лику Јелене Лозанић ми је веома пријао јер се уклопио у мој романитизам. То су људи који су суштину свог постојања пронашли у томе да помажу другима, не мислећи на себе, своја уживања, комфор, трошење свог богатсва на своје потребе. Они су смисао и радост проналазили у томе да помажу другима, зато су те племените реченице које изговарамо Вјера Мујовић и ја за мене биле лековите, као и да се нађем у кожи те јунакиње.

Посебан утисак оставио је на њу, каже, и сусрет са неколико жена које су је једном приликом стрпљиво чекале после представе:

‒ Казале су ми да су дошле из неког другог града да би погледале представу „Две жене и један рат”. Желеле су да ми кажу како је њихову баку однеговала, образовала управо Јелена Лозанић. Обраћале су ми се као да сам лично госпођа Лозанић, са пуно емоција, речи захвалности.

 Марија Бергам додаје да је телевизијска публика памти по лику Маје Давидовић у серији „Сенке над Балканом”.

‒ Немам утисак о пуларности, јер ме људи, чини ми се, посматрају кроз лик Маје. Зазирући од ње вероватно немају потребу да ми приђу. Људи често поистовећују глумце са ликовима које тумаче, у мом случају ме доживљавају као темпераментну госпођу, помало опасну, и често сам у прилици да видим да ме је неко препознао али да нема потребу да то искаже. Баш због тога сам се трудила да после „Сенки” бирам улоге које ће ми дати простор да користим другачија глумачка средства од оних која су била потребна за Мају Давидовић.Тако у новој серија „Дванаест речи” тумачим сасвим другачију јунакињу: мајку која се са два детета бори за спасење породице у тешкој животној ситуацији ‒ прича Марија Бергам која такође прижељкује и неку комичну улогу. 

Коментари1
c955f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мали Ђокица
Баш ме интересује како ћете објаснити шта је плес а шта игра. Нарочито шта је плесна представа. Има ли некога у Политици који ће се држати једног језика па макар и хрватског?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља