уторак, 01.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 28.10.2020. у 10:13 Милица Димитријевић
ЕСТЕТИКА СПОМЕНИКА: СВЕТОМИР АРСИЋ БАСАРА, вајар и академик

Сваки споменик живеће колико има у себи духовне снаге

До сада нисам прочитао критику која је оценила уметничке вредности споменика Стефану Немањи. Било би неумесно писати о нечему што још не постоји, што треба тек да заживи
Светомир Арсић Басара (Фото архива САНУ)

Последњих деценија споменици историјским личностима у Србији постали су предмет подела јавности на естетском, али чини се више на политичком нивоу. Историја памти разне примере око којих се домаћа јавност ускомешала и некад „истерала своје”. Познато је оспоравање постављања Мештровићевог Победника на Теразијама са моралног и уметничког аспекта. Споменик Вуку Караџићу, рад вајара Ђорђа Јовановића из 1932. године, требало је да буде постављен у Универзитетском парку у Београду, али су градске власти процениле да је био превелик за то место. После неколико година нашао се у Парку Ћирила и Методија, окренут према улици, што је наљутило аутора.

Стручна јавност је последњих година реаговала против естетике споменика Николи Тесли на београдском аеродрому, цару Николају у Улици краља Милана у Београду, краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду , постављало се питање чему споменик Хајдару Алијеву на Ташмајдану. Најновије реакције тичу се постављања споменика Стефану Немањи на Савском тргу у Београду. Полемике у вези са естетиком, изведбом, симболиком, висином од 23 метра овог споменика се воде до усијања.

У серији разговора које смо пласирали на овим странама покушали смо да добијемо одговоре на питања да ли су поделе јавности у вези са споменицима више естетске или политичке природе, шта би требало радити како бисмо имали достојан споменички пејзаж и куда су нас одвеле те полемике.

Лепо је и корисно што се на страницама наше драге и омиљене „Политике” води расправа о споменику Стефану Немањи. Требало је раније отворити расправу о нашем вајарству и о условима у којима вајари живе и раде, каже Светомир Арсић Басара, вајар и академик, с којим завршавамо нашу серију разговора о споменицима. Академик Арсић Басара био је, да подсетимо, у жирију који је изабрао споменик Стефану Немањи, а чији је аутор Александар Рукавишњиков, руски вајар.  

Зашто су споменици кроз историју делили јавност. Да ли је реч превасходно о естетским или политичким разлозима?

Способност вајара да своју грађу претвара у предмете који почињу да живе сопственим животом доприносила је код старих народа, да се скулптура идентификује са оним стваралаштвом што је приписивано и сматрано готово божанским. Верујући да је скулптура део божанске силе, људи су, у својим освајачким походима, настојали да то живототворно дејство, што га има скулптура, униште или на било који други начин нагрде или упропасте, сматрајући да тиме уништавају и сам дух у скулптури. Ако се пак радило о статуи вођа или владара, рушилачка снага била је још јача. Време у коме живимо није поштеђено ових догађаја. Сведоци смо недавних рушења споменика председнику Сједињених Америчких Држава. После Титове смрти готово сви његови споменици су уклоњени. Споменици краљу Александру и краљу Петру Првом сви су порушени. Споменици свим вођама бивших социјалистичких земаља су уклоњени. Петицијом се захтева да се поруши још неизграђен споменик Стефана Немање. Италијани не руше своје споменике. Зато је Италија двадесетвековна окамењена историјско-уметничка прошлост и цела земља – музеј. Године 1960. када је у Риму одржана Олимпијада, социјалистичке земље захтевале су да се поруши споменик Мусолинију, који се налази у непосредној близини Олимпијског села. Ако се споменик не уклони неће учествовати на Олимпијади. Заседао је Сенат и одлучио да се споменик не руши. „То је део наше историје”, рекли су.

Да ли је могућно усаглашавање струке о овим питањима, у смислу да не буде само „укус” пресудан критеријум већ да имамо јавне расправе, видљиве конкурсе, видљиве предлоге, рецимо на некој изложби? 

Ово питање задире у компликовану и сложену слојевитост друштвеног понашања и друштвених односа. Да једно друштво сазри, да буде објективно и коректно у свим сферама свога деловања, треба да прође кроз процес сазревања који дуго траје.  

Настанак извесног броја споменика код нас, који нису одраз времена у коме су настали и као такви ни порука будућем времену, последица су одлучивања одређених персоналних околности које су себе сматрале компетентним. Дилетантизам у одлучивању створио је дилетантске споменике.

Толико је лоших примера, а никад коректив. Шта се дешава после критика?

Савременици не могу увек да процене праву вредност уметничког дела. Остаје да „Покољења дела суде!” Сваки споменик, коме год био подигнут, живеће колико има у себи духовне снаге. Неће трајати зато што је подигнут Николи Тесли, Ајнштајну, Његошу, Шекспиру, Њутну... Они су себи подигли споменик до звезда. Пушкин каже: „Нерукотворени споменик себи сам дигао пун части. Коров на његовој стази никада неће нићи. Више од обелиска у небо ће се дићи и никад неће пасти!” 

Шта мислите о критикама које су се у јавности могле чути о споменику Стефану Немањи?

Читам шта пише у „Политици”. До сада нисам прочитао критику која је оценила уметничке вредности споменика. Било би неумесно писати о нечему што још не постоји, што треба тек да заживи, да се роди, да цео споменик видимо у простору. Споменик Стефану Немањи враћа нас у наше духовно гнездо. Опомиње нас да будемо „своји на своме”, да се приближимо својим коренима. Доста је било отуђивања Србије саме од себе и после Првог и после Другог светског рата у интересу Југославије.

Када је реч о процени праве вредности једног уметничког дела ми немамо критичара који би то урадио. Немамо наследника Лазара Трифуновића. У музеју Савремене уметности раде кустоси задужени за изучавање скулптуре. Требало би да се појаве и кажу коју реч о стању у нашем вајарству. Ушао сам у десету деценију живота, скулптуром се бавим седамдесет година. За све то време ниједан кустос, плаћен да проучава српску скулптуру, није прекорачио праг мога атељеа. Шта раде за цео свој радни век не знам. Али знам да тај музеј није објавио студију о савременом вајарству у Србији.    

У социјалистичкој Југославији, након „бомбашког” периода подигнути су споменици којима се сада диви сав културни свет. Код мене су више пута долазили историчари уметности из САД, Француске, Италије да се информишу о приликама и условима у којима су настала та дела, сада цењена у целом свету. Посебно их интересује да ли су политичари у неком виду вршили притисак на уметника и како су широке народне масе реаговале на споменике модерног израза.

Аутор сам три монументална споменика из тог времена (1963. Ландовица; 1964. Брезовица и 1969. Качикол). Никада ми ниједну реч неко од политичара није сугерисао како би требало да урадим споменик. Идејна решења била су моја уметничка креација. Као вајар имао сам одрешене руке да радим како ја хоћу. Сада би неки хтели петицијом да условљавају подизање споменика. Апсурд!

 

 

Коментари5
cf8a6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Akademik Basara je rekao kljucnu istinu Šta rade likovni kriticari plačeni od države da rade svoj posa A ja bih upitao šta radi ministar kulture kada "trula država" izgradi izvanredne spomenike i memorijalne centre a ova do sada ništa. Lepo bi bilo da ovaj spomenik bude prekretnica u našoj spomenickoj kulturi A što se tice spomenika: videćemo "Rodio se valja ga ljuljati" Oni kojima ovaj ne valja napravice bolji Vreme je da u Srbiji vajari izaďu iz galerija
dr Slobodan Devic
Da li oni koji se protive ovom spomeniku znaju ko je izgradio spomenik knezu Mihajlu na pozorisnom trgu u Beogradu? Da li im je poznato koliko su se eminentni Parizani bunili protiv Ajfelovog tornja i Piramide ispred Luvra. Meni se ipak nesto cini da je najveci problem sto ga pravi Rus ...
Olga
Najveci problem spomenika Stefanu Nemanji je njegova visina. Visina od 23 metra odgovara zgradi od 8 spratova ! Obliznji spomenik Gavrilu Principu (na uglu Nemanjine i Balkanske ul) visok je 2 metra.
Ing.arh
Ne shvatljivo je koliko su izbegnuti odgovori na postavljena pitanja.Mi koji smo protivnici konkretnog spomenika koji se trenutno montira uBeogradu Stefanu Nemanji cinimo to zato sto je :spomenik dimenzionalno izasao iz svakog razumnog okvira.sto stilski pripada 19.veku ,a poruka o pobedi nad Vizantijom preko razbijeng slema je skandalozna.Mi smo preko Vizantije primili i veri i pismenost.Kroz istoriju mnogo je znacajnija nasa saradnja iako je bilo ikratkotrajnih sukoba.Takav sp.ne treba podizat
Imaćemo2+X DespotaStefana?
Divna je sloboda vizije i umetničkog stvaranja ali zavisi i od čega ona polazi .Ako ta sloboda ima koren u nekom svetski modernom i aktuelnom trendu koga većina vajara u jednom trenutku počne da se drži pa ga onda napusti a koji počne da se širi iz nekog centra Pariza. Londona ,Njujorka ili odakle već tada imamo radove koje razume samo umetnik koji ih onda rado tumači ali ne razume i publika-Takve su u BG umetničke vizije patrijarha Pavla, ideje o Đinđiići i J.Gagarinu..

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља