После гашења четири највеће банке – Беобанке, Инвестбанке, Југобанке и Београдске банке – почетком 2002. године, банкарски сектор у Србији доживео је потпуну трансформацију. Од претходног инвестиционо оријентисаног банкарства стигло се до брзог кеш кредитног банкарства с астрономским каматама и наплаћивањем разних до тада непостојећих накнада и провизија, због чега је на наше тржиште брзо стигло око 35 франшизних банака из иностранства.
Иако је Закон о облигационим односима остао неизмењен, пословање банака се од тада почиње заснивати на политикама камата, накнада и провизија које су банке саме креирале. Поменути закон, који банке нису сматрале битним у овом сектору, на недвосмислен начин је одредбом члана 1065 дефинисао да корисник кредита има само две обавезе, а то је да врати новац који је примио (а не обрачунату или индексирану вредност, без обзира на валуту индексације) и да плати уговорену камату.
Адвокат Јелена Павловић, представница удружења „ЦХФ Србија”, каже за „Политику” да сви проблеми који данас настају имају узрок у две околности: одсуству санкција за непоштовање закона и оклевању судова да закон примене.
– Банкама се, једноставно речено, исплати непоштовање закона. Јавност се мало узбуркала око трошкова обраде кредита и других спорних накнада, али је процентуално број корисника кредита који примену закона траже на суду увек мали у односу на број уговора у којима су те накнаде наплаћиване. Укратко, на нивоу једне банке, занемарљив је број тужби у односу на број наплаћених накнада и провизија. Осим ризика губитка спора, други ризик банке готово и немају, што је разлог више да са таквом праксом наставе – објашњава наша саговорница.
По њеном мишљењу, највећа кривица је ипак на судовима, који предуго оклевају да примене закон и тиме додатно подстичу примену ништавих и непоштених одредби.
– Јасне и недвосмислене одредбе, као што одредба члана 1065 Закона о облигационим односима, којим је регулисан кредитни правни посао, никада пре нису биле од стране судова тумачене, што је сада масовна појава. Правној несигурности доприноси и сам Врховни касациони суд (ВКС), који је у погледу трошкова обраде изнео правни став који и банке и корисници кредита тумаче у своју корист – истиче Павловићева.
Други пример се односи на кредите индексиране валутом швајцарског франка, где се ВКС изјашњавао о наводној дозвољености валутне клаузуле када је реч о валути евро. Врховни касациони суд, према мишљењу наше саговорнице, није смео да дозволи да буде заведен терминологијом. До 2000. године, уговарање обавезе у противвредности стране валуте било је изричито забрањено одредбом члана 4 Закона о девизном пословању.
– Валутна клаузула је сада дозвољена у Србији. Али давање кредита у динарима који су већ у уговору изражени у страној валути типичан је пример коришћења индекса за обрачун вредности, где се са променом индекса мења и главница и ануитет. Да парадокс буде још већи, коришћење валутне клаузуле за уговарање обавезе код нас је сада дозвољено, осим у случају динарских кредита, где се највише користило, јер се код кредита враћа примљен новац, а примљени су динари – истиче Павловићева и додаје да је коришћење валутне клаузуле код девизних кредита, где се ефективно исплаћују девизе и који су у Србији дозвољени од 2006. године, неспорно.
Колико индексација може бити опасна, грађани Србије су осетили на својој кожи, и то код динарских кредита код којих је валута швајцарског франка коришћена као индекс. Ипак, сви они, по важећим прописима, имају обавезу да врате новац који су заиста и примили, а не прерачунату вредност по неком индексу. Стручњаци сматрају да ће, без обзира на то што је закон јасан, ова тема бити актуелна тек у годинама које долазе, када се схвати колико су неповољни кредити са високим каматама, додатним индексацијама, незаконитим накнадама и провизијама нанели штету не само компанијама и грађанима него и буџету Србије. Сав тај новац, наиме, могао је бити рационалније потрошен на робе и услуге у земљи, а не прослеђен банкама, које од 2005. године не плаћају порез на додату вредност ни на једну камату, провизију или накнаду коју наплате, док је до тада свака банкарска услуга била опорезована по стопи од 20 одсто. Нарочито штетне последице се огледају у недостатку новца за било које друге сврхе осим плаћања кредита и накнада.
Упитана каква је улога централне банке и да ли би надзор НБС над радом банака могао да буде другачији, Павловићева каже да је она део банкарског система и један од њених циљева јесте очување тог система. Зато, сматра, рад банака не би требало да буде под њеним надзором, јер постоји озбиљан сукоб интереса.
– Србији је потребно посебно независно тело које ће контролисати рад банака, као што је то пракса у свим развијеним земљама. Други проблем НБС је значајно сужено поље деловања. Наиме, Закон о НБС је некада имао врло строге санкције за прекршиоце, укључујући кривично гоњење и прекршајно кажњавање одговорних лица. Данас те одредбе не постоје и банке суштински немају више никакав страх од надзора НБС, а све евентуалне новчане казне које би НБС могла изрећи или је изрекла на толико су ниском нивоу у односу на новчану корист која се стиче да нису вредне коментара – истиче адвокат Јелена Павловић.
И заиста, банке су, и поред надзора НБС, једнострано подизале камате, уговарале индексацију кредита, наплаћивале разне накнаде и провизије, уносиле многе непоштене и ништаве одредбе о каматама за доцњу, доспелости која не постоји у домаћем правном систему и тако редом. Такође су, приликом закључивања уговора о конверзији када је спровођен закон за кредите индексиране валутом швајцарског франка, уносиле низ ништавих и непоштених одредби, што значи да такав систем надзора и контроле није делотворан.
По закону је само враћање новца и камате
Што се тиче законитости разних накнада и провизија у кредитном послу – све што није враћање ефективно примљеног новца (примљених динара), без обзира на то како је то у уговору дефинисано, и што није плаћање уговорене камате, коју данас зову номинална каматна стопа, нема основ у закону.
