уторак, 01.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 25.10.2020. у 21:10 Љиљана Петровић
ИЗ ЈЕСЕЊЕ СЕЗОНЕ

Водњика је пиће наших предака

Настављамо истим истраживачким путем. У првом плану су природа, екологија и село, а све то кроз живот наших људи, каже Јован Мемедовић, аутор популарне емисије „Сасвим природно”
Јован Мемедовић (Фотографије РТС)

Емисија „Сасвим природно” једна је о ретких у којој има оно „шта је било после”. Похвалан је новинарски манир да се, после извесног времена, „Сасвим природно” враћа на личности, догађаје и пределе који су оставили упечатљив утисак на гледаоце. Између осталог, чини се, београдски новинар Јован Мемедовић не одустаје да показује Србију изван Београда: раскошну, валовиту и понегде заборављену!

Тако је нови, јесењи циклус недавно отворен репортажом о Јагоштици, забаченом селу, далеко од градова и добрих путева. Снимљене су чак три емисије. Зашто?

– Хроника малог села Јагоштица један је од најгледанијих триптиха које смо икада реализовали – каже Јован Мемедовић. – Морам признати да се пре десет година, када сам први пут био у овом селу, није одмах родила идеја о наставцима.

Међутим, убрзо сам пожелео да опет одем тамо и сазнам како су људи које сам упознао, како живе, шта се с њима десило. Јер Јагоштица је село окружено литицама и оивичено дубоким кањоном. До њега се долази само вијугавим планинским путем који није лако одржавати, поготово зими. Тамо нема продавнице, дома здравља, школе, па је и становника све мање. Ипак, у последње време све више посетилаца долази у Јагоштицу, а неки су обновили или направили викендице. Староседеоци сада имају с ким да поразговарају, а понекад и да издају собу или понуде домаћу храну. Просто, та средина, као и мештани који у њој живе су на мене, лично, оставили огроман утисак, па имам жељу да некако помогнем, да село опстане. Живот у Јагоштици се, ето, наставља.

Сматрам да је неопходно да доносим и приказујем позитивне приче из забачених крајева наше земље. Да, тамо путеви нису идеални, људи је све мање, деце готово да нема, али само позитивним примерима и креативним приступом можемо учинити да се околности промене набоље.

Могу ли планинска села Србије да опстану? Да ли ћемо их се одрећи или вратити им живот? Какав је утисак стекао? Мемедовић брзо одговара:

– Наравно да могу – и морају. Ја верујем да је будућност наше земље директно повезана с опстанком села. Не можемо се одрећи порекла!

Чини се, да смо сада, у ствари, на новом почетку. Све ће морати да се мења после епидемије вируса корона – примећујемо.

– Рекао бих да нас је корона приближила завичају. Није добро ако нам је искључиво та ситуација мотив одласка у природу или напуштања града, али опет није лоше ако је погурала оне који су се двоумили.

Какву би, онда, поуку могли да извучемо?

– Поука је да будемо скромнији, да се окренемо коренима, нормалнијем животу и правим вредностима. У доба короне, као и за време сваке велике кризе, градови су најугроженији. И, наравно, сви се тада сете да је на селу бајковито, да је тамо слобода, да су двориште и шљивик вреднији од гарсоњере у центру града. Надам се да ће се то мишљење задржати, а да ће упоредо с променом свести нарастати и практична страна ове наклоности кроз вредност пољопривредних производа и сеоског туризма.

Турски калеми

За пажљивог гледаоца, једна од прошлих емисија у циклусу „Сасвим природно” била је право откриће. Ко би рекао да је у Србији сачувано толико сорти јабука и крушака? Па још и стабла која су калемили Турци.

– Планирао сам ту емисију одавно, али увек ми се чинило тешко пронаћи све те врсте и снимити. Највеће изненађење од свега је што сам недавно схватио да скоро све старе сорте крушака и јабука могу пронаћи у једном селу – у Јагоштици. Да, да… Старе сорте воћа су национално благо, које, нажалост, не чувамо довољно, па, чак, уопште и не препознајемо.

На терену наш саговорник свашта открива, понешто важно, понешто забавно. Недавно је сазнао како се прави здрави напитак водњика, сок од воћа и – изворске воде. Чак га је и сам справио. Сакупио је на планини Тари плодове трњине, дивље јабуке, мушмуле, оскоруше, крушке такише, дивље крушке, глогиње, дрењине и шипурка. Права витаминска бомба!

Шта га највише фасцинира на многобројним путовањима?

– Највише од свега се увек дивим сналажљивости и скромном животу неких људи које упознајем. Живимо у времену имитација, жеље да стичемо или будемо као неко други. Да стално имамо више! Водњика је пиће наших предака, а они су знали како да користе оно што нам даје ова богата земља. То је изворни витамин Ц. Водњика ће вас ојачати и бићете отпорнији на вирусе. И још нешто: ко је више конзумирао алкохол, па се појавио мамурлук, водњика ће као руком све однети.

Не може се све применити

Шта је још научио од нашег сељака?

– Наш сељак је довитљив и способан. Да би опстао на селу, он мора да буде „мултипрактично програмиран”. Он сам оре, сади, бетонира и гради. С друге стране, мора остати отворен за савете, нове идеје и сазнања. Очигледно је да се не може ослонити само на цене и законе које одређује држава, већ мора бити креативан и радити на квалитету и јединствености свог производа, који ће онда по бољој цени продати на сопственом прагу.

У једној од ранијих емисија наш саговорник приказао је како европски сељаци данас живе, путовао је кроз алпска села Словеније, Италије и Швајцарске и за то је на сајту РТС-а добио пуно похвала. Издвајамо коментар једног гледаоца: „Многи гледају вашу емисију и уче из ње. Увек сте оригинални и непоновљиви.”

– Циљ тих епизода је и био да се сазна нешто ново, да се види како други раде. Наравно, не можемо ми све то да применимо. И не треба, али циљ је да добијемо нове идеје. Лепо је чути да има оних који су схватили ту поенту.

Чујемо да се припрема на пут, али не открива куда се запутио. Биће то пријатно изненађење. Има још једног „кеца у рукаву”. За конкуренцију каже да је увек добра и да подржава све младе новинаре који се одваже да крену у овај посао. Сматра да нам је потребно више теренских истраживача, вољних да путују, да стигну до људи у свим крајевима наше земље. За себе каже да није полетан као на почетку каријере, али да га енергија још не напушта, а још мање воља да направи ефектну причу.

Забавна „Потера”

Шта ће бити емитовано у наредним недељама, на РТС 1, у 18.25 сати?

– У наредним недељама гледаћете једног професора с Универзитета у Манчестеру, експерта за климатске промене и њихов утицај на друштво. Затим још једног професора који својим ваннаставним активностима приближава децу природи. Такође, неколико прича о повратницима из града у село!

Јован Мемедовић не одустаје ни од водитељске „улоге” у квизу „Потера”, који је ушао у седму сезону.

– Квиз „Потера” је оригиналан и вешто снимљен. Такмичари су миљеници публике, „трагачи” негативци, а водитељ је на страни слабијих. Овако подељене улоге стварају драмски заплет и „конфликте” који су публици занимљиви. Када на све то додате и тај лексикон знања, добијете одличну забаву понедељком увече. Ето, још једног разлога да будете уз мале екране.

Коментари6
b2189
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zorka Papadopolos
Nazalost, nisam videla emisije ovog novinara, ali on je u duhu vremena, svet Evrope bi da se otrgne od globalizacije, vracajuci se sopstvenim korenima, svojoj posebnosti, koja se dozivljava kao kvalitet. Tema savremenog sociologa, Andreas Reckwitz-a. Mora da u anglosaksonskom svetu ima slicnih autora
Sreten Bozic -Wongar
Voldnjika za nas decu u selu bila je poslastica. Narocito za vreme rata 1942. Pravljena je od sitni susenih krusaka ( takisa ) potopljeni u cabar sa vodom - smesten u podrum da voda zimi ne bi zaledela. Jos uvek osecam ukus tok carobnog napitka .
Zoran
Poštovani, vodnjiku uopšte nije teško napraviti, svake jeseni je pravim. kod nas pored divlje kruske i jabuke idu bobice kleke, gloga, šipurka, trnjine i sl. Resak ukus vodnjike nista nemože imitirati. Pozdrav
Нина
Пила сам пре много година водњику од дивљих јабука, мислим да није било другог воћа. Укус који памтим ме подсећа на енглески "cider" одн. француски "cidre", али је водњика опорија и нема додатака за побољшање укуса. Хвала вам на ово подсећање на мог покојног оца који је стално хвалио водњику из свог родног краја, околине Прибоја.
Никола Лакета
Свака част новинару великом интелектуалцу господину Јовану Мемедовићу за његов успешан васпитни рад на телевизији. Велика је штета што немамо више таквих људи новинара да покрију све свере живота у Србији. Чини ми се да је овај човек обишао читаву Србију и добар део Европе. Он неуморно путује и настоји да обичном просечном човеку у Србији приближи природу и здрав живот на селу : старе занате,старе обичаје,храну,пића и величанствену лепоту природе и природних феномена у држави Србији и Европи.
Mirjana Dukić
Da je što više ovakvih novinara kao što je Memedović koji je učinio da selo postane "in"

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља