недеља, 29.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 23.10.2020. у 12:15 Владимир Д. Јанковић

Хандке је увек ишао против свих струја

У више наврата је долазио у Србију ненајављен, да нико не зна, и обилазио фрушкогорске манастире. Волео је да се среће са обичним људима
Петер Хандке (Фото А. Васиљевић)

У београдској књижари „Златно руно”, у Светогорској улици, одржана је друга трибина из циклуса „Хандке у Србији”, на којој је овога пута велики савремени писац осветљен више с личног, интимног аспекта. О Петеру Хандкеу су говорили германиста и књижевни преводилац Јан Красни, новинар Драгана Ковачевић, удовица једног од овдашњих Хандкеових преводилаца Златка Красног, Славица Стојановић Красни, и писац Горан Гоцић.

Јан Красни је једном приликом рекао да се, одрастајући, више дружио с немачким књижевницима него са српским. Данас, кад сам има значајно књижевнопреводилачко искуство, он се овако сећа дана кад су у дом његових родитеља долазили писци којима је немачки језик матерњи, а међу њима, као личност по свему особена и јединствена, и Петер Хандке.

– Ја сам тада био дете, коме име Петера Хандкеа није ништа нарочито значило. Дете које је пред собом видело чудног човека у капуту, с наочарима, који је говорио на мени тад непознатом језику, и с највећом пажњом посматрао нашу башту, тачније наше кактусе. Сећам се добро првог сусрета, кад је отац дошао с гостом који је само стајао тако, осмехивао се, загледао нас, наш стан, и сад, кад призивам те тренутке, не знам ко је био више зачуђен: да ли ја, да ли сâм Хандке, или можда наше мачке, које су се, кад су га виделе, разбежале. У ствари, колико су се оне трзнуле видевши њега, толико се он трзнуо видевши њих – чули смо од Јана Красног.

Драгана Ковачевић евоцирала је успомене с новосадског „Прозафеста” 2017. године, кад је имала прилике да проведе више времена у Хандкеовом друштву:

– Стидљив, повучен, загледан у ствари које га окружују, стално с бележницом у руци. Видите га како записује неке тренутке, мало-мало па и нацрта нешто. У једном моменту, јутро је било, установимо да Петера нема. А он отишао на Фрушку гору. У више је наврата он тако долазио у Србију ненајављен, да нико не зна, и обилазио фрушкогорске манастире. Он воли да се среће са, како се то каже, обичним људима, а не са званичницима.

Хандке је, према речима Драгане Ковачевић, „увек ишао против свих струја”:

– На први поглед, не изгледа тако. Он је скроман, затворен, миран, али очигледно у њему нешто букти. А нешто посебно занимљиво десило се у библиотеци Матице српске, коју је такође посетио. Изненада, појавила се ту група основаца су. Испоставило се да је реч о екскурзији ученика из Велике Хоче. И, видим ја, деца познају Хандкеа, он препознаје њих, понаособ. Упознали су се били пре тога у њиховом родном селу.

Трибина о Хандкеу у књижари „Златно руно” (Фото: Милан Константиновић)

Горан Гоцић је, из списатељске визуре, овако говорио о Хандкеу:

– У прво време, нервирао ме је с тим описима. После изума фотографије, мени је толико описивање деловало, једноставно, застарело. Нема он, истина, те дуге описе као писци из деветнаестог века, али увек ћете код њега наћи физички опис ствари. Кроки направи макар. Хандке има цео роман где није описано ниједно осећање, то је „Голманов страх од пенала”, ту је само спољни свет; из унутрашњег света јунака немамо ниједну једину реченицу. Импресивна стилска вежба. Накнадно сам увидео да он, у својим описима, на мало простора сажме суштину ствари. Недавно је Вуле Журић скренуо пажњу на Хандкеов опис Бајине Баште. И то заиста јесте Бајина Башта, то што је Хандке написао.

Јан Красни је подсетио на речи самога Хандкеа да је „радња, приказ радње, нешто досадно, нешто на чему не треба инсистирати, већ дозволити језику да се сâм развија”.

– Књижевност је за Хандкеа пут не да свет постане јасан већ да постане јаснији – истакао је Красни. – А тај јаснији свет је један успорени свет, у којем нико не може да те збрза. На њега су се критичари обрушавали зато што, рецимо, на двадесет страна описује како отвара врата. А ти, док отвараш врата, увиђаш нешто.

Горан Гоцић покренуо је питање стида који осећамо пред Хандкеом:

– Зашто осећамо тај стид? Хандке није као Бајрон у Грчкој, није као Хемингвеј у Шпанији. Нити је Бајрон имао везе с Грчком, нити Хемингвеј са Шпанијом. Они су из убеђења одлучили да пруже подршку једној страни у времену сукоба. Али Хандке је пореклом пола Југословен, мајка му је Словенка. Из чега, дакле, извире тај стид? Из тога што је Хандке човек невероватног интегритета, који је показао да држи до себе, а нама је то тешко да схватимо, јер ми нисмо толико држали до себе. Он је видео да је један део његовог идентитета оклеветан у западној штампи. Из самопоштовања, дигао је глас против тога. Из тога потиче наш стид: ми смо се, некако, лако одрекли те земље у којој смо живели, у којој смо имали и неке привилегије, а он у Југославији није имао никакве привилегије, није имао никакве користи од Југославије – рекао је Гоцић.

Петер Хандке је, поред осталог, код нас познат и као писац који је гајио и гаји неизмерно поштовање према својим преводиоцима, нарочито према Жарку Радаковићу и Златку Красном. Управо су на његову иницијативу, обнародовану својевремено на страницама „Политике”, организатори Смедеревске песничке јесени утемељили књижевну награду „Златко Красни”. Славица Стојановић Красни каже да то није једино што је Хандке учинио за њеног мужа:

– Мој супруг је био пацијент на дијализи. А то је најскупљи медицински третман, дуготрајан и исцрпљујући, и физички и финансијски. Хандке му је платио дијализу за годину и по дана. Он је Златку тад спасао живот.

Коментари4
42543
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aloijz Rozenberger
Nobelova nagrada je mučan teret za Peter Handke, takozvano orden da nositi težak kao top za nega. Samo svetski rat 1939 - 1945 g. nije austrijskan problem nega problem za Austriju.
Милица Краљ
На вест да је Хандке добитник Нобелове награде моји поморавски сељаци радосни због тога рекоше:"Наш пријатељ Пера добио највећу светску књижевну награду!" А Хандкеа су упознали 2015. када је у Белој Води примио "Беловодску розету" за изузетан допринос српској култури и уметности. Иначе, Хандке је први инострани добитник овог признања.
Aleksandar Milenkovic
Peter Handke je zavoleo Srbe onakvim kakvi jesu. Velika je sirina njegovog uma, a narocito srca za ovakav podvig. Hvala mu veliko sto nam je uveliko pokolebanim udahnuo vec izgubljeno samopouzdanje.
Slavko Krivokapic
Divna priča, hvala Vladimiru D. Jankoviću. Nažalost u Politici je vrlo malo ovakvih tekstova po kojima je Politika bila poznata. Lijepo je čuti kad gospođa Slavica Krasni priča kako je gospodin Handke tada spasio život njenom suprugu, pok. Zlatku Krasnom. Žao mi je što ne živim u Beogradu zbog ovakvih događanja kao što je bila pomenuta tribina.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља