среда, 02.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 19.10.2020. у 22:10 Бранко Пејовић

Нежни кротитељ публике

Објављена књига о Слободану Љубичићу која садржи 24 ауторска текста из пера наших познавалаца позоришног живота и готово 400 фотографија
Глумац Слободан Љубичић на сцени (Фото: Слободан Јовичић)

Ужице – Четири деценије вредне глумачке каријере, мноштво улога у представама, филмовима и ТВ серијама сажела је једна монографија, управо објављена „Слободан Љубичић нежни кротитељ публике”. О прваку драме ужичког позоришта, принцу на сцени како у насловима пише, уметнику који одлази у заслужену пензију. Прва књига о једном ужичком глумцу.

– Идем у пензију, а тек сад имам снаге да радим. Али ето, сила закона је таква, 65 година, морам да то поштујем. С тим што се, наравно, од позорнице не растајем. Моја покојна мајка била је глумица у овом позоришту, зато сам изабрао да из Зајечара дођем у овај град. Сећам се да ми је мајка говорила да дођем у Ужице. Сине то је бајка, рекла је. Кад сам дошао и није баш била бајка, али овде сам проживео једну бајку на овој сцени. А све је прошло тако брзо – изјавио је Слободан Бобан Љубичић након недавног извођења најдуговечније ужичке представе „Крај викенда” коју са Дивном Марић игра већ 22 године.

Сматра он да је глума начин живљења, да глумац за тај посао или живи или га не ради. Тако учи и своју децу која иду трновитим стазама ове професије.

Књига о Љубичићу садржи 24 ауторска текста (уз безмало 400 фотографија) које су написали познаваоци позоришног живота: Вида Огњеновић, Дејан Пенчић Пољански, Кокан Младеновић, Александар Лукач, Бојан Муњин, Ђорђе Милосављевић, Зоран Стаматовић, Лале Милосављевић, Бранко Поповић, Немања Ранковић и други. У занимљиву монографију, чији су суиздавачи „Колектив Ужице”, чајетинска библиотека и ужички Црвени крст (где је Љубичић активан четврт века), те текстове је преточио публициста Зоран Јеремић.

Дејан Пенчић Пољански у једном од њих пише да је Слободан Љубичић „један од најревноснијих сакупљача завређених фестивалских одличја”. Прву награду освојио је још као глумац зајечарског театра на „Данима комедије” 1980. у Јагодини, да би од 1987. са ужичким позориштем у низу година, све до 2018, добијао по неку. Укупно 23, међу којима су „Зоранов брк”, „Златни ћуран”, „Свечани плашт” (у Казахстану), на „Нушићевим данима”, „Театарфесту”, а највише признања на Сусретима позоришта Србије „Јоаким Вујић”.

Вида Огњеновић писала је о Љубичићу као „нежном кротитељу публике”, изузетном глумцу „који је толико уметничке енергије и емоционалне интелигенције успешно уградио у позориште чији смо савременици”. „Глума Слободана Љубичића можда није променила цео свет, али јесте поглед неких људи на свет и моћ позоришне уметности. Каква отмена задужбина”, закључује Вида.

„Хистриони су ретки и драгоцени, она позоришта која их имају у својим редовима спадају у срећне театарске куће које могу да одговоре највећим изазовима наше уметности. Слободан Љубичић је свакако један од њих. Отворен за изазове, необичан у сценским решењима, брз и духовит, он спада у оне глумце чије су најзначајније креације својеврсно мајсторско писмо глумачког умећа”, написао је Кокан Младеновић.

За Александра Лукача енергија и посвећеност послу Слободана Љубичића оно је „што највише плени код овог глумца радмиловићевског распона”. А директор ужичког позоришта Зоран Стаматовић издваја Љубичићеву антологијску улогу у представи „Како засмејати господара” и додаје: „Бобан је за мене подједнако убедљиво деловао и кад сам га први пут гледао на ужичкој сцени, и на сцени у селу Равни где је ово позориште некад играло за 10 гледалаца на четири кафанска стола, и на Венецијанском бијеналу. Све што ради, ради до краја.”

Бојан Муњин пише да би, објективно, Бобан Љубичић без проблема могао играти у великим театрима Београда и Новог Сада, и он је тога сигурно свестан, али вредност ове приче у томе је што је такав глумац остао у Ужицу.

Приређивач монографије Зоран Јеремић у уводном слову истиче: „Снажне глумачке личности својим улогама остављају трајни запис времена које деле с публиком. То како је једна епоха читала и играла класике, често о њој говори више него историјске хронике. Љубичић је у култури памћења Ужичана оставио бар неколико антологијских сусрета те врсте.”

А главни јунак ове књиге унео је у њу своје речи захвалности: „Хвала мојој кући, Народном позоришту из Ужица, хвала мојим часним колегама који су уложили сав свој уметнички дар и тако ме приморали да се покажем у најбољем издању. Хвала мојој породици, посебно супрузи Раци, која је све ово издржала, а у тренуцима моје слабости неизмерно и несебично ме подржала. Хвала и драгој публици, јер да није било ње и њених аплауза вероватно бих све ово одавно напустио”, написао је Слободан Љубичић.

Коментари0
1a806
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља