Америчка песникиња Луиз Глик добитница је Нобелове награде за књижевност, за 2020. годину, саопштио је јуче Андерс Олсон, председавајући Нобеловог комитета Шведске академије због, како је рекао, њеног непогрешивог поетског гласа чија бритка лепота чини појединачно постојање универзалним. Глик је шеснаеста жена која је овенчана овим престижним признањем.

Објашњавајући ову одлуку, Олсон је додао и то да је глас Луиз Глик искрен и бескомпромисан, што указује на то да ова песникиња жели да буде схваћена. Она поседује и хумор и оштроумност.

„Иако је њена аутобиографија важна за њене радове, не треба је сматрати исповедним песником. Она трага за објективношћу.Три су одлике њене поезије: тема породичног живота, оштра, али и разиграна интелигенција, као и истанчани осећај за композицију”, једна је од оцена. Такође, Гликова се сматра песникињом снаге промене и препорода, где је искорак мотивисан дубоким осећањем губитка...

Ко је Луиз Глик?

Ауторка 12 књига поезије и две књиге есеја, рођена 22. априла 1943. године. Добитница је најважнијих литерарних признања у САД, поред осталих Пулицерове, Националне књижевне награде и Националног признања критичара.

Њена поезија позната је и по емотивној јачини, реферирању на мит, историју, али и на медитације о личним искуствима савременог живота. 

Ова рођена Њујорчанка, која живи у Масачусетсу, одрасла је на Лонг Ајленду. Образовала се на Колумбија универзитету и Сара Лоренс колеџу, али није добила диплому. У неколико институција предавала је поезију. Тренутно је професорка на Јејлу.

Као песникиња, усредсређује се на аспекте трауме, жеље, као и природе. Њена поезија постала је позната по отвореном, искреном, изразу туге и изолованости. Научници се такође фокусирају на начине на које она уобличава своје поетске ликове и односе, између аутобиографије и класичног мита.

Њени преци, са очеве стране, мађарски су Јевреји, који су емигрирали за Сједињене Америчке Државе. Поседовали су бакалницу у Њујорку. Отац песникиње био је први члан њихове породице који је рођен у емиграцији, и иако је имао литерарне амбиције, започео је партнерски посао за братом своје супруге. Мајка Луиз Глик била је образована, а заједно са супругом, упућивала је девојчицу у приче грчке митологије, као и друге митове, подстичући је да пише.

Као тинејџерка, Гликова је оболела од анорексије, због које је посећивала психоаналитичара, а као један од узрока оваквог стања навођена је и смрт њене старије сестре, пре рођења Луиз. Због тога је неко време одсуствовала из школе, а поводом овог искуства, једном је изјавила:

„Схватила сам да ћу у једном тренутку умрети. Али оно што сам знала много упечатљивије јесте да нисам желела да умрем.”

Следећих седам година провела је на терапији, што је окарактерисала не само као период у којем је превазишла болест већ и као време у којем је научила да размишља. Због тога ни колеџ није похађала у пуном капацитету.

„Моје емотивно стање и моја зависност од ритуала учинили су друге облике образовања немогућим”, говорила је. Тако је одлучила да похађа часове поезије на Сара Лоренс колеџу,од 1963. до 1965. године, уз имена као што је Стенли Кјуниц, и у институцији која је нудила програме за нетипичне студенте.

Једна од њених познатијих поетских збирки је „Арарат”, с почетка деведесетих година 20. века, деценије која јој је донела већи литетарни успех. Критичар „Њујорк тајмса” Двајт Гарнер је ову књигу 2012. године оценио као најбруталнију и најдепресивнију књигу америчке поезије која је објављена у последњих 25 година.

Затим, 1992. године пак настала је њена најпопуларнија збирка „Вајлд Ајрис”, у којој је цвеће оживљено кроз разговор са баштованом, и са божанством, о природи живота. „Паблишерс викли” овој књизи дао је оцену „поезије велике лепоте”. Донела је Гликовој Пулицерову награду, дајући јој репутацију „надмоћне америчке песникиње”.

После другог развода, писала је поезију посвећену темама пропадања љубави и брака, а истовремено је била успешна ауторка есеја о поезији. После 11. септембра, објавила је поему „Октобар”, која истражује аспекте трауме и патње све до грчког мита.

Своје обраћање Андерс Олсон завршио је препоруком да треба читати песме ове ауторке. Ипак, њено именовање за добитницу Нобелове награде за књижевност још једно је од великих изненађења Нобеловог комитета, који као да намерно из рукава извлачи баш она имена на која нико није рачунао.

Стални кандидати, попут Харукија Муракамија, Маргарет Атвуд или Џојс Керол Оутс, као да доспевају на листу танталових аутора, којима је признање увек на дохват руке, али им онда волшебно умакне. Међу таквим писцима био је и Филип Рот, који је достојанствено игнорисао чињеницу да никада неће бити одликован Нобелом.

За разлику од прошлогодишњег награђеног Аустријанца Петера Хандкеа, због којег је Нобелова награда изашла на глас контроверзи и фаворизовања политичких судова уместо литерарних, сада нема ни приближних реакција, море се смирило, а коректност је подмирена.