недеља, 25.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 01.10.2020. у 18:15 Бранка Васиљевић

Пандемија променила поглед на старост

Ковид 19 је за многе старије суграђане корак уназад у животу па због њега нема дружења, разговора у четири ока, већих породичних окупљања... – Неким пензионерима ово стање је чак и подстицај да прошире своја знања и креативност
(Фото Н. Марјановић)

Које су свакодневне препреке и проблеми старијих суграђана, да ли им је ова пандемија променила поглед на старост и старење, да ли их је додатно ограничила или им дала подстицај да буду што креативнији само су нека од питања о којима ће се разговарати на панел дискусији организованој поводом 1. октобра – Међународног дана старијих особа. Дискусију у 13 часова у Ботаничкој башти приређују Црвени крст Србије и Популациони фонд Уједињених нација (УНФПА).

Заинтересовани ову дискусију могу да прате и преко УНФПА фејсбук странице.

– Оно што је заједничко старијим особама широм света па и у Србији јесте да су се суочавале са страховима – страхом да се не заразе, страхом од основне болести, али и страхом за децу која су изгубила посао и унуке који не иду у школу, а чији родитељи морају да раде. Подаци су показали да је за старије особе постојала солидарност за коју смо мислили да не постоји. Старије особе у 79,5 одсто случајева сматрају да је управо солидарност у ванредним ситуацијама нешто што је пример за млађе генерације. Показало се да у оваквим ситуацијама постоји нагонски осећај да помогнеш неком ко је у невољи упркос директном осећају угрожености – рекла је Наташа Тодоровић, стручни сарадник Црвеног крста Србије.

У свету, према последњим подацима, има 901 милион људи старијих од 60 година, а према проценама, до 2050. године тај број ће се удвостручити. У Србији је прошле године од укупног броја становника 20 одсто било старије од 65 година

У време пандемије постојала је и солидарност међу старијима па су многи наставили да буду волонтери и телефонски помажу својим вршњацима.

– Посебан ризик je дигитална искљученост старијих јер се показало да 90 одсто њих користи интернет за комуникацију са децом, а само 10 одсто за услуге. Управо је образовање старијих у оквиру информативних комуникационих технологија нешто на чему мора да се поради – рекла је Тодоровићева.

Она је истакла да старије морамо да посматрамо као хетерогену групу којa има различите потребе и да је неопходан појединачан приступ.

– Закључили смо и да је потребан већи број здравствених и социјалних услуга у заједници, као нова стратегија о старењу. Потребно је променити слику о старењу и старости – истакла је Тодоровићева.

У зависности од особе до особе пандемија је различито утицала на старије суграђане. Код већине, нажалост, негативно.

– Корона ми је променила и начин живота, али и мој однос ка старости. Оно што је старим људима неопходно јесте да се крећу, а то нам је једно време било ускраћено. Није било одласка до продавнице ни до пијаце где се у току дана проведе део времена. Морао си да се ослањаш на друге, а не на себе. Можда ми је најтеже пало то што не могу да се овим мојим „клецавим” ногама одгегам до комшинице, да попијемо кафу, прочаврљамо... Сада се свело све на телефонске разговоре, али то није то. Ми старији волимо да разговарамо, а да при том једни друге погледамо у очи… Због пандемије све је то ограничено. Осим тога, свако јутро се будимо с вестима колико их је умрло од ковида, колико људи има на респираторима. Све то делује депресивно, а управо та депресија није нешто што нам је потребно у овим годинама – рекла је Миладинка Богосављевић, пензионерка.

Дружење и разговори недостају и онима који живе у центру града, али и на периферији.

– Нама који не живимо у становима, већ у кућама, пандемија је ипак лакше пала. Могли смо да изађемо у двориште, нешто урадимо по башти, око цвећа... да бар некако да потрошимо дан, али није било породичног и комшијског дружења. Нема га, нажалост, ни сада јер највећи број нас и даље избегава такву врсту окупљања – каже Јелена Арсић, такође пензионерка. Она је истакла да јој је недостајало то што у време ванредног стања није могла да оде до лекара, упркос великим здравственим проблемима.

У Београду је, према подацима из прошле године, било око 400.000 пензионера, а до марта ове године око 9.000 њих било је укључено у дневне центре и клубове. Због познатих разлога ови центри и клубови још не раде. Многима од пензионера овај начин дружења и те како недостаје. Нема уобичајених разговора, чајанки, проба хора и фолклора, представа, изложби, песничких вечери, партија шаха… Сада се свако од њих сналази на различите начине. Већини пензионера корона је, како кажу, корак уназад у животу, али је било и оних којима је ова ситуација дошла чак и као подстицај. Део пензионера који је савладао друштвене мреже укључио се у онлајн курсеве на којима су учили декупаж технику, језике, штрикање, хеклање… а поједини чланови су се „преко компјутера” бавили и рекреацијом. Највећи број старијих од 65, ипак, једва чека да се ова ситуација са пандемијом разреши па да се врати свом уобичајеном начину живота.

Коментари3
d7b1a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Божа
Собзиром да све индикације указују да се прошло време неће вратити моћи че причати како је некада пре пандемије било лепо.
komentar
Strasno je bilo starim ljudima u stanovima, ponizavajuce,,vampirisanje,, petkom u 4 h ujutru u prodavnicama ! Sve to, kao i cetvorogodisnja otimacina dela penzije uverila me je u strasnu diskriminaciju starih da to nisam mogla ni da pretpostavim ! Penz.zdravstveni radnik
Violeta
50 dana u potpunom zatvoru su mnoge starije i same odveli kod neuropsihijatra. Nije moralo tako, samo da su nam dali 1 sat dnevno da izadjemo! Prolecno sunce smo proveli zatvoreni, ne ponovilo se nikad vise.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља