субота, 31.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 30.09.2020. у 21:00 Јелена Чалија

Добри екуменски односи важнији од канонизације Степинца

Отварање дијалога са једном православном црквом о историјској улози личности предложене за светитеља нема преседана, истиче професор Дарко Танасковић
Све­та сто­ли­ца од­лу­чу­је са­ма о пр­о­гла­ше­њу све­тим, а пре­суд­ну реч има њен по­гла­вар (Фо­то EPA-EFE/Ma­u­ri­zio Bram­bat­ti)

Јединство цркава поменуо је у недавном интервјуу хрватском „Гласу концила” кардинал Пјетро Паролин, секретар Свете столице, одговарајући недавно на питање када ће загребачки надбискуп Алојзије Степинац бити канонизован – жеља је да то проглашење светим не изазове сукобе, већ сагласје. Још је необичнији био одговор папе Фрање, који је одговарајући на исто питање, похвалио српског патријарха за спремност да се разговара о спорним питањима, а за Српску православну цркву канонизација Степинца јесте спорна.

Опрез папе Фрање у погледу довршавања поступка канонизације блаженог кардинала Алојзија Степинца произлази из чињенице да поглавар Римокатоличке цркве није само католик већ и хришћанин, што су неки, посебно у Хрватској, били склони да превиде, као и зато што је унапређивање екуменског дијалога један од декларисаних, али, како се види, и стварних приоритета његовог понтификата, каже за наш лист професор др Дарко Танасковић, који је својевремено био амбасадор наше земље при Светој столици, а учествовао је и у раду Мешовите комисије за дијалог о Степинцу, коју су чинили представници Српске православне цркве и Хрватске бискупске конференције.

– Кад смо својевремено митрополит Амфилохије, владика Иринеј и ја папи Фрањи однели одговор патријарха Иринеја на његов предлог да се формира мешовита православно-католичка комисија ради заједничког разматрања улоге и деловања надбискупа Степинца пре, за време и после Другог светског рата, он је на самом почетку аудијенције нагласио да је хришћанство данас пред великим и вишеструким изазовима и да је стога преко потребно доносити одлуке које не повећавају разлике међу хришћанима, већ смањују јазове који их деле. Поготово су, рекао је, епископи, као пастири, обавезни и одговорни да брину о томе да се конкретно ради на зближавању свеколике браће у Христу. Папа је остао доследан таквом схватању пожељности унапређивања хришћанског зближавања, чему канонизација спорног кардинала Степинца свакако не би допринела. Државни секретар Паролин био је у том погледу неуобичајено јасан. Премда не треба заборавити да ни папа Бенедикт Шеснаести није журио са Степинчевим уздизањем међу светитеље, држање папе Фрање и у овој осетљивој ствари говори о изузетности и иновативности  његовог начина управљања Римокатоличком црквом – наглашава проф. др Танасковић.

Он подсећа да Света столица сматра да је канонизовање заслужних пастира Римокатоличке цркве у њеној искључивој надлежности, што је тачно.

– Међутим, папа који о канонизовању има последњу и одлучујућу реч, као поглавар цркве, али и државе, која живи и делује у одређеном историјском и међународном контексту, не може да не узме обзир и ставове значајних светских чинилаца према датом поступку канонизације, поготово у случају савремених личности и оних из блиске прошлости. У случају контроверзног „ратног” папе Пија Дванаестог, коме се замера недовољно одлучно супротстављање нацизму и Холокаусту, није ни дошло до покретања процеса канонизације, већ оног претходног, беатификације, то јест проглашења блаженим, али је и то у време папе Бенедикта Шеснаестог замрзнуто, понајвише услед широког противљења јеврејских заједница и организација. Иначе, папа Рацингер је Пију Дванаестом 2009. признао црквено „херојство” и он ужива достојанство „пречасног”. Отварање дијалога са једном православном црквом о историјској улози личности предложене за светитеља нема преседана и, без обзира на исход дијалога, мора се оценити као одважан и далекосежан екуменски искорак папе Фрање – објашњава професор Танасковић.

Искорак који је изазвао велику пажњу научне и шире јавности била је и одлука поглавара свих католика да неколико година раније отвори ватиканске архиве из периода понтификата папе Пија Дванаестог.

– Ваља указати на то да заговорници беатификовања, односно канонизовања папе Пија Дванаестог и кардинала Степинца верују да ће управо отварање ватиканских архива за период од 1939. до 1958. године (време понтификата Пија Дванаестог) омогућити сазнања која ће ојачати аргументе у прилог светости ових двају црквених поглавара, док противници њихове беатификације и канонизације гаје супротна очекивања. Тако је, рецимо, главни известилац у поступку беатификације папе Пачелија, немачки језуита Петер Гумпел, који се доказивањем светости Пија Дванаестог бави од 1965. године, убеђен да ће отварање архива бити од кључног значаја за успешно окончање његове трновите мисије. Што се тиче случаја кардинала Степинца, тешко је поверовати да су у бити нека велика и сензационална открића могућа, иако ће свакако бити корисних нових сазнања о појединостима, чак и о неким елементима од знатног интереса за науку. Поступак канонизовања у Римокатоличкој цркви подразумева одређене специфичне критеријуме и сложену процедуру, које за здраворазумско, лаичко поимање светости могу изгледати чудно, али се, без обзира на то, основано може закључити да је, општехришћански и општељудски посматрано, загребачки надбискуп из времена НДХ исувише проблематичан да би заслужено могао понети светитељски ореол – каже проф. др Танасковић.

Папа Фрањо несумњиво је унео нове ветрове у управљање бродом Католичке цркве, али, како истиче професор Танасковић, није претерано рећи да он унутар Римокатоличке цркве има више оспораватеља него ван ње.

– Многе његове иницијативе и конкретни потези пореметили су успостављене односе, блажену рутину и унутарцрквени мир, поготово у Римској курији, а има папиних одлука које се оспоравају и са теолошког становишта. Премда не онолико колико може изгледати, године понтификата првог језуите и латиноамеричког прелата на Катедри Светог Петра донеле су одвише дисконтинуитета да многе навике, интереси и савести у Римокатоличкој цркви не би били узнемирени. Међу хрватским бискупима и у верничком народу папин однос према канонизацији блаженог кардинала Алојзија Степинца, чија личност ужива статус правог верско-националног култа, побудио је снажно, премда махом суздржано негодовање – наводи наш саговорник.

Проглашење светим било би неприхватљиво и за друге православне цркве

– Васељенски патријарх Вартоломеј једном приликом ми је у Риму рекао да је саветовао папи Бенедикту Шеснаестом да буде крајње предострожан у вези са питањем канонизовања кардинала Степинца – наводи професор Танасковић.

– Поред тога, премда не верујем да је било која православна црква, сем понеке изјаве, упутила какву формалну сугестију, упозорење или захтев Ватикану у погледу отпочињања, тока и потенцијалног исхода процеса канонизације бившег загребачког надбискупа, добро је познато да би за све њих, а посебно за Руску православну цркву, Степинчево проглашење светим било неприхватљиво и да би се оне већином солидарисале са СПЦ. Такође, овој канонизацији противе се и Јевреји, нарочито они са бившег југословенског простора, чега је папа Фрања савршено свестан – истиче проф. др Танасковић.

Коментари15
178f9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

marko markovic
Kako je Ukrajinska pravoslavna crkva nedavno postala nezavisna, bez trajanja stoljetnih pregovora i odobrenja ostalih nacionalnih pravoslavnih crkava ? Sve je moguće. Papa bez dvojbe želi proširiti svoj utjecaj na pravoslavne crkve, i u tome ne bira sredstva. Pitanje je da li će pravoslavne crkve priznati Papu kao vrhovnog poglavara kršćanskih crkava što je krajnji cilj ?
Олга
Поздрав и нашим епископима Ћулибрку, Порфирију, Григорију и др, који у име Христове цркве негују изузетно добре односе са хрватским бискупима.
Lepa Ribich
Ekumanizam po Vatikanu ide ovako: Prvo prevedes religiozne vodje Pravoslavnih Crkava u svoje redove tako sto im obecas ono sto oni hoce, a oni onda prevedu svoje parohijane sto im je odozgo naredjeno. Pogledaj kako je to radjeno u zapadnoj Ukrajini pre par vekova i kako su postali Grko-katolici. Crkvenim veledostojnicima je bilo dozvoljano da se mogu zeniti i ko zna sta sve jos, i tako ih preveli zedne preko vode, a ko pita pastvu. Ne veruj Danajcima...
Александар Првуљ
Аха, прво ћемо да екуменишемо, па ћемо после да признамо Степинца? Кад се страсти стишају? Степинац је злочинац, и то што би га римокатолици прогласили за свеца, искрено, много ме не погађа. Прогласили су и папу за безгрешног, и заменика Христа на земљи, тако да од њих ништа чудно. Треба да се чувамо вукова у јагњећој кожи, а то је овај језуита папа коме наша штампа тепа са "Фрања" а зове се Франциско. Чудно је то наше глупвао радовање кад нам покажу пажњу.
Деда
Велики поздрав нашој и римској цркви које су оживели екуменски дијалог и међусобно поштовање. Посебно, папи, који је одлучио да не прогласи кардинала Степинца светим без сагласности обе цркве. Отварање дијалога са једном православном црквом о историјској улози личности предложене за светитеља, нема преседана - истиче професор Дарко Танасковић.
Sa sumnjom...
Деда, то је гледиште професора Танасковића! А шта каже католичка црква??? Они неће питати овог професора! Он није обавештен да католичка црква не признаје екуменство, категорички га одбија, никада није ни на једном екуменском скупу учествовала. Сви хришћани су потписали споразум о екуменству, само римокатоличка црква НЕ. Жели ли професор утицати на нашу цркву да подлегнемо? Рим се никада неће одрећи свог мисионарства да српску православну цркву покатоличи. Њихов задатак је ширење католичанства.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља