уторак, 20.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 23.09.2020. у 15:44 Бранко Богдановић
ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА

Теразијска чесма – сведок развоја Београда

Када је на исушеном мочварном земљишту тај део престонице почео да се претвара у луксузни стамбени комплекс, одлучено је да се украси и овим спомеником, који је касније премештен у Топчидер, а 1975. враћен у центар
Чесма испред палате „Русија” – хотела „Москва” 1910.

Данашње Теразије су до средине 19. века представљале далеку периферију Београда која се налазила ван „градског шанца”. Како су се налазиле у непосредној близини Стамбол-капије, на Цариградском друму, на њима су почели да ничу ханови и занатлијске радионице.

Био је то идеалан простор за одмор пред улазак каравана у град, поготово што је на њему постојао сабирно-разделни торањ-резервоар старог „варошког” (мокролушког) водовода са „чешмом с једном гвозденом цеви кроз коју је текла вода”. Према турском називу за разделни резервоар, крај око чесме је постао познат као Теразије.

Дворски комплекс

Подстрек за развој овог дела града представљао је и потез вицепредседника Совјета Стојана Симића који је до лета 1840, на исушеном мочварном земљишту неколико стотина метара од Теразија, изградио луксузни стамбени објекат. Након повратка Карађорђевића на власт, Совјет је 1843. Симићеву кућу закупио за кнеза Александра; тако је Симићево здање, под називом Стари конак, постало дворски објекат.

Локација око које ће се развити дворски комплекс утицала је да се исте године изради регулациони план према коме су Теразије биле предвиђене као нови пословни центар. Совјету је 13. марта 1846. предложен и „План за Чесму с коритима на Теразијама у тесану камену”. По плану „постројеније ово (би) представљало један споменик 5 фати (9,5 м) висок. На две супротне стране споменика (биле би) утврђене луле, из којих (би) вода текла, а на друге две стране супротне утврђене (би) биле камене клупе за седење”. Планирано је да чесма буде прикључена на „варошки водовод”. Совјет је 16. марта прихватио предлог и одобрио суму од „2.570 форинти сребра из правитељне касе” за изградњу чесме.

На реализацију плана чекало се скоро две деценије. Скулптор из италијанског округа Новара, Ђузепе Касано, 26. маја 1855. израдио је нови, детаљни план за теразијску чесму која је по свему одговарала опису из 1846. Како ни овај пројекат није заживео, Милош Поповић је 12. јула 1859. у „Српским новинама” написао критички чланак о чесми на Теразијама која „стоји онакова, каква се од вајкада затекла, с једном лулом”, без обзира на то што је „чесма ова најглавнија у вароши не само по положају свом како да задовољи водом житељство, него и за то, што је туда главниј пролазак трговине”.

Осим тога, око неуређене чесме је често долазило до гужви и сукоба; слична ситуација је владала и око осталих градских изворишта воде, што ће најбоље показати трагичан сукоб код Чукур-чесме 1862. године.

Теразијска чесма 1876. године.

Коначно, 30. јула 1860, свечано је освештан и положен темељ „новој чесми на Теразијама, која ће врло лепо доликовати једној од најлепших улица београдских”. Нова чесма, онаква како и данас изгледа, с уклесаним иницијалима тада владајућег кнеза Милоша „МО” и годином изградње „1860”, представљала је рад италијанског каменоресца Франческа Франца Лорана, а укупни проток воде на све четири луле износио је 0,5 литара у секунди.

Истога дана „положен је и водоосвештен основ новоме дворцу, који се за Његову Светлост, Књаза владаоца (Милоша), гради на плацу (постојећег) дворца”. У суштини, кнез Милош је наложио да се уз јужни, десни део Старог конака изгради двор за престолонаследника Михаила, највероватније према пројекту Косте Шрепаловића.

О атрактивности локације око чесме говори и податак да је два месеца раније, 24. маја, Лука Јаковљевић покренуо прву претечу јавног градског превоза – линију „омнибуса” (дилижансе) од кафане „Код златног венца” на Теразијама до Топчидера. Изгледа да Јаковљевић није привукао путнике па је следеће године, опет без више успеха, линију преузео „бивши трговац Милан Тешић у кући Лазе Тодоровића спрам Типографије”. Нови „омнибус” возио је од Варош-капије (на углу данашњих улица Поп Лукине и Маршала Бирјузова) до Топчидера, а карта је била скупља – 3 гроша.

Теразијско подручје формирано је 3. марта 1860, чиме је и простор „ван шанца” званично постао саставни део града.

После сукоба на Чукур-чесми, турска војна посада је 16. јуна 1862. трајно напустила Стамбол-капију. На Цвети, 1. априла 1866, од напуштене капије, па испред чесме и Старог конака, одржана је парада српске регуларне војске. Неколико недеља касније, 26. априла, започето је рушење, а остаци Стамбол-капије потпуно су уклоњени до 31. маја 1866 – годину дана пре него што је кнез Михаило званично примио кључеве града. Тако је нестао и последњи белег који је Теразије раздвајао од „вароши у шанцу”, а започета је убрзана урбанизација овог дела града.

Освећење новог водовода 1892. испред Теразијске чесме.

На Петровдан 1892, митрополит Михаило Јовановић је управо на Теразијској чесми освештао нови, модеран београдски („макишки”) водовод, израђен према пројекту Словенца Оскара Смрекера. Код чесме се налазила и станица првог београдског трамваја на коњску вучу, који је покренут 14. октобра исте године. У мају 1904. руско осигуравајуће друштво „Русија” откупило је од Николе Вулковића, „за 365.000 златних динара”, имање с кућом и кафаном „Велика Србија” које се налазило непосредно до чесме. До 30. јануара 1908, овде је, према пројектима Јована Илкића и Павела Бергштресера, изграђено велелепно здање истоименог друштва с гостионицом-хотелом „Москва”.

Рушење Старог конака започето је 1904, а седам година касније из буџета је одобрено 100.000 динара и за рушење двора престолонаследника Михаила, а он ову зграду заправо никада није ни користио. У њу су била усељена министарства спољних и иностраних послова, а Михаило је с леве стране Старог конака саградио интимнији, Мали дворац, срушен током априла–маја 1881. године. На његовом месту су 23. јуна 1881. постављени темељи за Стари двор, који је, према пројекту Стојана Тителбаха, завршен до краја 1883. На плацу ослобођеном рушењем „двора престолонаследника” 1911. постављен је камен-темељац за Нови двор, рађен према пројекту Стојана Тителбаха. Тиме је био заокружен дворски комплекс недалеко од Теразија.

Техничка управа београдске општине је у марту 1911. расписала конкурс за урбанистичко преуређење Теразија. У то време на челу града налазио се Љубомир Давидовић, а шеф Грађевинског одељења београдске општине био је париски инжењер Едуард Леже. Прву награду од 1.000 динара добило је решење Веселина Лучића, а извођење је поверено Јелисавети Начић. Општински одбор је почетком марта 1911. закључио да „ће свакако теразијска чесма морати бити уклоњена, јер нико не може спорити, да би она шкодила лепом изгледу Теразија. Међутим то уклањање биће с пуним пијететом, јер ће чесма бити целокупна пренета на Хајдучку чесму у Кошутњаку или ће јој се у самој вароши наћи такође угледно место, где ће бити постављена и претворена у неку врсту лепе цветне вазе”. Касније је одлучено да се пренесе у Топчидер и постави у близини топчидерске цркве (Светих апостола Петра и Павла).

Чесма у Топчидеру (1912–1976) и савремени изглед.

Поштеђена разарања

Без обзира на то да ли су разлози за премештање чесме били политичко-династички или урбанистички, можда је дислокација овај споменик спасла од разарања која су погодила Београд 1914–1915. („Москва” је погођена аустријским гранатама) и 1941–1944. године.

У сваком случају, 12. децембра 1975, уз стручно учешће професора Милорада Димитријевића, Теразијска чесма је из Топчидера враћена – на Теразије. Чесма је задржала оригинални изглед, али је локацијски померена нешто даље од првобитног места, због подземног пролаза који је изграђен 1967. године, у време легендарног градоначелника Бранка Пешића.

Ко је наредио пресељење у Топчидер

Пресељење чесме довело је до спора по чијем налогу је чесма била подигнута, односно, није ли њено пресељење представљало протеривање успомена на династију Обреновић у Топчидер. Бранислав Нушић је 1912. у часопису „Звезда”, а 1929. и у „Београдским општинским новинама”, погрешно навео да су темељи чесме положени 18. (30) јула 1859. те да је исту подигао „кнез Милош по повратку у Србију о свом трошку”. „Србске новине” су 1860. године навеле да је 30. јула положен темељ општинске чесме, а видели смо да је иста представљала бригу Совјета и градске управе још од 1843. С друге стране, чињеница је да је од 11. маја 1912. у Топчидеру и Кошутњаку била сконцентрисана већина споменика везаних за Обреновиће; чесма је постављена у порти цркве чије је темеље 28. јула 1832. поставио кнез Милош, а недалеко од Милошевог конака из 1831–1834. године. Индикативно је и то да је од 20. маја до 23. јула исте, 1912, на рачун општинског кредита обновљена ограда око места погибије кнеза Михаила у Кошутњаку.

Коментари2
efc09
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Deda
Psssssssttttttt. Ako za nju čuje Vasić odma će da je renovira i napravi za 5 godina stariju i lepšu, a možda je onda odnese u Bubanj potok da ima vodu za nju.
Centar još nije sređen decenij-ma
-ma. Šta li je sa fasadom hotela "Moskva koja se u brzini,sa kolima od vlasti BG u prolazu -i ne vidi?IZgrada Generalštaba i MO će se čujemo sređivati ali ne i te "rošave "cigle na fasadi i neugledna prizemljuša uz Hotel. Idok u štampi saznajemo za u svetu poznata rešenja Beograđanina koga treba i kontaktirati i aktivirati sa njegovom idejom o"visećim zelenim fasadama"( teško održavanje?) fasade i cele Slavije i"Moskve"plaču"za tako nečim a mi za njega i ne znamo -dok svet to zna,

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља