среда, 21.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 23.09.2020. у 20:15 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: ЕНЕС ХАЛИЛОВИЋ, песник и писац

Ко је спреман да губи, готов је да изгуби и свој гроб

Желео сам да поступим као Куросава, који даје интермецo, и као Софокле, кроз чију трагедију се чује хор. У овом случају то су стрељани ђаци у Крагујевцу, о којима певају гласови сведока
Енес Халиловић (Фото: Самир Делић)

На први поглед прича новог романа Енеса Халиловића „Људи без гробова” (у издању „Лагуне”) стара је као време: младић се заљубио, али му девојку нису дали. Затим је постао огорчен и осветио се многима, а потера за њим трајала је 47 дана, док га нису издали они којима је веровао. Међутим, када чујемо лични глас приповедача, када упознамо појединости многих живота који су дотакли његов, и увидимо колико снажно он жели да сазна истину о оцу, онда ова приповест постаје особена, али и сродна претходним Халиловићевим романима „Епу о води” и „Ако дуго гледаш у понор”, те збиркама приповедака: „Потомци одбијених просаца”; „Капиларне појаве” и „Чудна књига”, али и његовим поетским књигама, од „Средњег слова” до „Бангладеша”.

У фокусу вашег новог романа је антијунак, нека врста хајдука новог доба, одметника од система, одбијеног просца. Како настају овакви људи, и читаве генерације „одбијених просаца” и људи „без гробова”?

Нисам храбар да се изјасним ко је главни јунак мог романа. Одметник јесте гориво ове прозе, одметнуо се у оно мужјачко доба кад беше изазов борити се за наклоност жене. Он је понижени. Он је увређени. Он је презрени и речима прогоњени, и баш то га је мотивисало да се одметне и пушком дели правду и неправду. У многе љубавне трагедије уткан је социјални статус, као срушен мост међу обалама. Онај који је спреман да губи, готов је да изгуби и свој гроб, али историја нас учи да су многи људи остали без гробова, нарочито они који су завршили на гомилама, у масовним гробницама. Желео сам да поступим као Куросава, који даје интермецo, и као Софокле, кроз чију трагедију се чује хор. У овом случају то су стрељани ђаци у Крагујевцу, о којима певају гласови сведока.

У сва три романа дали сте по два додатка. Да ли је то постало правило које желите да следите у наредним романима, ако их буде?

Поезија запљускује обале фактографије. Не знам да ли ћу се тога држати у будућности. Не размишљам о будућности. Ја живим сада и овде. Моја оловка пише о овом тренутку иако сам загледан у прошлост. Од прошлости до нас долази само фактографија и уметност, а мој циљ је да објединим истину и вештину.

На који начин се пак формирају овакве приче у народу, како у медијима, а како на основу свега тога у писцу, у вама?

Има више врста људи без гробова, али ако ме питате о овој врсти којој припада мој одметник – јасно ћу рећи, тамо где се мало шта дешава, из хумуса свакодневице ниче мит. Ја сам трагао за мојим оцем, за одметником кога су јуриле пушке и пси трагачи. Пре исхода народ је почео одметнику придавати митске карактеристике: говорили су да чује као вук, види у мраку као сова... Тај случај су пратили медији. Сведоци су сачували сећања, новине су сачувале олово, а постоји и архивска грађа. Још као дечак, са првим стиховима, записао сам прве белешке о овој теми и истраживао сам 28 година. Најдрагоценија су ми била сећања сведока, јер постоји један литерарни – све што човек запамти, постаје литература. Туђа истина постала је моја истина, туђа лаж постала је и моја лаж. Тамо где нисам нашао писане податке, ослоних се на машту. А кад је роман у питању, машти треба највише веровати.

И ваши претходни романи и приповетке утемељени су на „причама о прецима”, о прошлости, а уобличени су као сказ. Колико вам значи утицај народне књижевности?

У књижевности не могу да одвојим традиционално од општег, јер све што је вредно аутоматски постаје традиција непрекинутог низа. За мене, књижевност је недељив организам. Она се, кроз време, пресипа од народа ка аутору и од аутора ка народу. Још као дете посркао сам млеко народне књижевности, то су биле бајке многих народа света, нарочито корејске, ескимске, арапске, индијске, руске... Мајка ми је то читала пре него што сам кренуо у школу. Касније, био сам опчињен и епском народном поезијом, али тај утицај се не може сматрати примарним, јер сам пратио целокупну историју литературе. Ко је читао мој „Манифест квантумизма”, где спајам квантну физику, лингвистику, агрономију и поезију, видеће да је историја литературе као историја аутомобила – стално излазе нови модели, али сваки аутомобил и даље има точак. Дакле, истинска књижевност треба да има клицу поетску, и надградњу. Не бих да се браним од утицаја свега што је прошло, али сам дао читаоцу и да решава Голдбахову хипотезу; свако ко је жељан и жедан модернитета нека се суочи са проблемом из теорије бројева који омеђава моју фабулу.

Ваш роман може да се чита и као расправа о говору, о настанку уметничког дела. Како описујете стваралачки процес, оно у њему што се понесе из детињства?

Никада се човек не извуче из љуштуре детињства. Немогуће је ослободити се страхова и одбацити фасцинације из оног доба кад су ноге биле мале, а очи велике. Према ставовима и расположењу, сваки човек је дуго антена своје мајке, нешто мање свог оца. А ја сам сада кренуо корацима детета које нема мајку, а трага за оцем. Желео сам да проговорим о муцању, о припадању и неприпадању. Писац, шта год причао, улази у подрум детињства и тумара, напипава материјализоване догађаје. Кад бејах дете, нисам знао шта ћу бити, али све што се тада збивало, као да се одиграло да бих био баш ово што јесам. Сваког јутра откључавам своје снове, а претходно сам сваке вечери закључао своје памћење. Пишчева прича је прича његове подсвести.

Много је људске несреће описано у овој прози. Зашто је ваше виђење живота тако блиско трагизму?

Хумор можда није једини лек, али је ефикасан лек који лечи од свега. Свако треба да плаче кад му се плаче и да говори оно о чему иначе не говори. Овај свет није само трагедија. Баш као и Црњански, и ја могу рећи ‒ био је то тежак живот, али ја сам срећан човек. Реч коју казујем не припада само мени. Колико год књига написао, писац једну причу прича и једну песму пева. Наслов свих пишчевих књига је пишчево име и презиме. Једно открива друго, као што рекох у „Бангладешу”, Архимедов закон је откривен код воде, а важи за све флуиде. Причање је савладавање причања, борба са језиком у којој држимо као оружје сав видљиви материјал света и све оно пред чим наше срце поскакује.

Коментари3
b8aac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Alaksa
Шта ће ти гроб ако си већ мртав. Још мање ти треба ако си жив.
Mihajlo
Meni je čitanje ovog teksta bilo kao da sam pročitao neku lepu pripovetku
Trifke
Tako je, i meni se svidja intervju. Fenomenalan

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља