уторак, 20.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 22.09.2020. у 22:00 Гордана Поповић

Такав је свет данас

У трећем тому романа „Вернон Тродон” који је објављен и код нас, књижевница Виржини Депент је у критици савременог француског друштва оштрија него икад
Виржини Депент: обрађује бројне контроверзне теме и поставља суштинска питања данашњице (Фото EPA/Ronald Wittek)

Чим чујеш ватрогасну сирену, гледаш вести да би се уверио да се ништа лоше не догађа. Леонару лакне кад отвори „Твитер” и види да људи не причају о некој грозоти која се управо догодила. Све време имаш на уму да нешто страшно може да се догоди. Возиш се јавним превозом, седиш у некој башти и пушиш цигарету, идеш на концерт. Идеш да играш. Али си сада свестан да се можда никад нећеш вратити кући.

Земља се руши да би била стављена у службу банака, а најстрашније у целој причи јесте то што је у главу сваког појединца усађено да другачије не може

Део из трећег тома романа „Вернон Тродон” француске књижевнице Виржини Депент, објављеног и код нас у издању куће  „Booka” у преводу Новака Голубовића, јасно упућује на то да је ауторка и даље на истом курсу сагледавања савременог друштвеног тренутка. Такав је свет данас, констатује Виржини Депент која је у завршном делу ове трилогије у критици савременог француског друштва оштрија него икад, не могавши да заобиђе ни масакр који се догодио у Паризу у новембру 2015. године.

Ликови њеног романа, окупљајући се у својеврсну комуну на такозваним конвергенцијама, где се препуштају слушању музике, и даље бескомпромисно ударају по свему. Ауторка вешто користи ликове са маргине, али и представнике средње класе, па и имућне, да би проговорила о апсурдима данашњице или се подсмехнула амбису с којим смо данас сви суочени. Бивши брокер Кико, који живи у осмом париском арондисману, овако сагледава разлике између богатих и сиромашних: „Погледај како сиромашни воле Путина. Не кажем да вам је то у ДНК, али то наслеђе је јако старо. То је као неко културно кодирање, не еманципујете се довољно брзо. Научени сте да волите шефа.” Од аљкаве Веро, пак, која је споредни лик у роману, нико не би очекивао да запази аљкавост париске периферије која је „лавина беде, архитектура пустоши, скуп грозних материјала, пејзаж у коме нема ничега што би могло да заведе...” Али она веома прецизно оцењује: „Француска је европска земља која највише масакрира периферна подручја. Ова земља је некад била прилично лепа. Предузимаче баш заболе уво да ли тржни центри раде или не, зидове гледају само као зараду... то је апсурдно. Нама владају имбецили”.

Неуспешни сценариста Гзавије мрзи луксузне јахте и по његовом мишљењу „свако ко потроши новац на куповину такве шклопоције требало би да буде подвргнут психијатријској процени”. „Све исте јахте, поређане једна до друге. Само се по величини разликују. Величином говоре комшији `гледај, имам више лове од тебе`. На свим бродовима стоји једна те иста застава. Застава оних који не плаћају порез, који отварају офшор рачуне, који се баве бизнисом, који не подлежу законима обичних смртника. Застава једнопроценташа и њиховог ужег круга. Власници су рођени у различитим земљама, Кинези, Арапи или Руси, а сви плове под истом заставом. Банкарски језик је метајезик. Постао је универзални новоговор”, размишља он.

Грубијан Патрис из предграђа који ради на одређено време, посебно је бесан на левицу „која на уму има само једну мисао: како да заведе бирачко тело крајње деснице”. „То је левица на власти изабрана на програму левог центра, која је врло брзо наставила политику својих претходника, поштујући план дерегулације до најмањег зареза. То је левица на власти која по сваку цену хоће да оконча било какву идеју левице”, размишља он.

Виржини Депент је иначе рођена у Нансију у левичарској породици. Још за време студија показивала је бунтовничке тенденције, интересовала се за панк музику, бавила се разним пословима, али на крају се наметнула као једна од најважнијих модерних феминистичких ауторки. Написала је десет романа, а од 2016. године је чланица академије Гонкур. Обрађује бројне контроверзне теме и поставља суштинска питања данашњице.

Једно од њих је приватизација профита и национализација губитака. Или, како рече њен лик Патрис: „...Земља се руши да би била стављена у службу банака, а најстрашније у целој причи јесте то што је у главу сваког појединца усађено да другачије не може”.

Коментари0
3c026
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља