недеља, 01.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 27.09.2020. у 18:00 Милош Ковић
ПОГЛЕДИ

Ђукановићеве претње наилазе на подсмех

Литије су заустављене, али оне су подигле духове и исправиле кичме. Вође опозиције разумеле су поруку, удружиле су се и – победиле

Победа опозиције на изборима у Црној Гори само је још једна потврда да је точак историје, под којим је до јуче мрвљен српски народ, променио смер. Званични Београд још одбија да у то поверује. Последица су понижења и промашаји у Вашингтону и Бриселу.

Када су се покренуле мошти Светог Василија и када су стигле у Никшић, праћене свештеницима и народом решеним да коначно, уз свог светитеља, иде до краја, било је јасно да се нешто велико одломило и да се сада, са црногорског и херцеговачког крша, ваља према нама. Људи су осетили да се ово зло неће зауставити док нас потпуно не поништи, да сада морају да бране своје светиње, свој последњи ров, своју Цркву и кућу, сам смисао своје личне и породичне, националне, хришћанске, људске егзистенције, оно што надраста и наткриљује сваки појединачни страх и прорачун. Зато су, понајвише, певали песме о Косову. Страх, који од 1945. окива Црну Гору, нетрагом је нестао.

Покрет је водила Црква и носили су га Срби. Али, сви су били добродошли. Огроман број учесника дао је литијама демократски, плебисцитарни легитимитет; брзо се разумело да је ту била реч о основним људским правима на слободно исповедање вере и имовину; одбрана хришћанских светиња и вредности, од почетка се видело, упркос ћутању западних медија, схваћена је као део ширих идентитетских преиспитивања у ЕУ, Русији, САД и целом свету.

Злоупотреба пандемије, привођење и хапшење владика, свештеника и народа само су разоткрили природу режима. Црква је најјача онда кад је гоњена. Она се, као толико пута у својој историји, показала јачом од државе. Српска црква је, у самоодбрани, готово у магновењу, нокаутирала Мила Ђукановића.

Литије су заустављене, али оне су подигле духове и исправиле кичме. Вође опозиције разумеле су поруку, удружиле су се и – победиле.

Нова скупштинска већина, међутим, још није убедљива. Морала су се, очигледно, дати потребна уверавања Американцима и Британцима, који на ланцу држе оне који би могли да изазову сукобе и невоље. Мило Ђукановић је, уосталом, и даље председник републике. Но, по свему судећи, речено му је да не повлачи исхитрене потезе. Он је сада побеђен и поражен. Атмосфера се неповратно променила. Ђукановићеве претње наилазе на општи подсмех. Митинзи његових присталица, на којима су се ориле усташке песме, само су показали у којем правцу је хтео да поведе Црну Гору.

Шта ће се у будућности догађати, зависиће од победника. Освојену слободу они ће или из дана у дан проширивати, или ће је, исто тако постепено, изгубити. Најважније је да не забораве ко их је и зашто изабрао и довео на власт.

У Србији је, судећи по анкетама, и пре литија сазрела свест о томе да се на Косову и Метохији води потпуно иста борба, за наше светиње, за сам смисао наше историје и наших живота. Говорити о светињама и о Косовском завету у нашој јавности више није ни чудно ни зазорно. Буђење је почело, али је превише споро.

Александар Вучић и његови сарадници (Србија, наиме, више нема ни владу, ни скупштину) почели су, од пре неког времена, да шаљу јавне поруке да неће потписати признање „Косова”. Преговори у Вашингтону и Бриселу, међутим, показују да су они спремни на такве и толике, суштинске уступке који ће формално признање независности „Косова” учинити непотребним и сувишним.

У Вашингтону је Србија третирана на исти начин као одметнути део њене територије. Приставши да израелско признање независности „Косова” наградимо премештањем српске амбасаде у Јерусалим, као и да се на годину дана одрекнемо кампање „одпризнавања”, без обавезе „Косова” да заустави своју кампању „признавања” (привремено су се одрекли само захтева за чланство у међународним организацијама), председник републике је охрабрио нова признања независности Косова, урушио наш статус у пријатељским муслиманским земљама и изазвао подозрење Русије. Вреди ли све то хипотетичке сутрашње подршке Доналда Трампа? Хоће ли Трампова изборна победа вратити на сто погубну идеју „разграничења”?

„Правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине”, који је коначни циљ бриселских преговора, даће независности „Косова” сву потребну садржину. Ми ћемо, заузврат, добити обећања оних који су нам толико пута показали да их реч не обавезује: локалну самоуправу, економске концесије, промене у статусу наших манастира.

Другим речима, изгледа да неће бити спектакуларног потписивања капитулације. Уместо тога бићемо, као и до сада, вођени кроз „процес нормализације”, или у преводу, „кувани као жаба у лонцу”. То ће појачати већ постојећи замор, безвољност и равнодушност. Воз је одавно постављен на шине. Сада само треба успавати пажњу путника и предвидети број задржавања на успутним станицама.

Жаба је, међутим, искочила из лонца. То се догодило у Црној Гори. Ред је да нашим властима неко то коначно јави. Нема сумње да би Црква и у одбрани Косова, светиња и смисла, могла да одигра одлучујућу улогу. Литије би и овде могле све да промене. Ми смо ту, спремни смо и чекамо.

Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари9
09e4a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Horhe
Fasciniran pobjedom dojučerašnje opozicije autor se očito previše uzbudio. Uloga SPC zasigurno ima velikog značaja u svrgavanju crnogorske vlasti, ali nejasno je kako taj obrazac primjeniti na Srbiju. Pa SPC je u Srbiji na vlasti, a ipak Kosovo svakim potezom, sporazumom ide ka otcjepljenju.
Предраг Ђурић
"Академску 2004–2005. годину провео сам на докторским студијама на Универзитету у Оксфорду, захваљујући Београдској отвореној школи, односно стипендији Министарства спољних послова Велике Британије и Фонда за отворено друштво.", У Оксфорду, 28. јуна 2007. године Милош Ковић
Goranko Ilić
Drugačije nije mogao doći do Oksforda i londonskog arhiva.
tja
(za autora) Svidja mi se vasa metafora. I ja sam se osecao kao zaba u loncu kad su me upisali u prvi razred osnovne skole. Pa su me kuvali, kuvali, drugi razred, pa treci.. voz je bio postavljen na sine, samo je pitanje bio koliko stanica jos ima. Niko nije obracao paznju na moju bezvoljnost, zamor i ravnodusnost. Sta bih ja danas bio da me nisu tako kuvali? Drugi su uspeli da me spasu, a ne ja. Srbija je na pravom putu. Srbija ce uspeti da se spase ako ignorise sve ptice kukavice i zloslutnice.
Gradjanin
Ovaj covek je genijalac.Sa par recenica je pogodio sustinu nase situacije i nase pogresne spoljne politike, i hirurski tacno markirao sve nase pogresne poteze.Ovako kao dr.Kovic misli najveci deo naseg naroda tako da nemam sta ni dodati ni oduzeti.Nazalost oni koji trebaju da poslusaju glas naroda i umnih ljudi to ne zele da ucine nego i dalje srljaju iz greske u gresku
Petar
Bravo profesore, divim se vasim tekstovima!Svaka vam je ko u Njegosa!!A nekim komentatorima kao sto je TJA,preporucio bih da zavrse makar osnovnu skolu pre nego sto pocnu da pisu komentare u Politici!!!
tja
Zadatak odgovorne politike je da zadovolji dugorocne interese vecine gradjana, a ne interese nekolicine usijanih glava.
Draskone
Bravo Koviću. Udario si u srž naše glavobolje zbog ishitrenog potpisivanja besmislenog dogovora u Americi. Sad znam zašto te neki razvlače po sudocima. Razlog je tvoj uvek razložan i direktan pogodak u srž naših lutanja i bezrazložnog popuštanja. Zaboravljamo prijatelje. Izdajemo ih po pitrebi. Stid me je takve politike. Jedan Palestinac me je upitao samo jedno : ,,Zašto? Srbija je bila moja druga majka. Ovde imam i dvoje dece. Mi iz Palestine nemamo nikuda ofoći sem Srbije.".... ..Ćutao sam.
tja
Uvek ce se naci jedan Palestinac, jedan Avganistanac i tako redom, koji ce reci nesto sto je jednom Srbinu milo da cuje a koji ce to predstaviti kao da je to sto je cuo nesto vredno i da je to stav citavog jednog naroda. Palestinac vidi Srbiju kao svoju majku?!! Isto je i sa autorom ovog clanka koji vidi poraz Vucica u Vasingtonu. Ja mislim da ce mnogo vise Srba koji ne zive od srbovanja i kosovarenja nego od rada videti Vucicev put Vasington kao uspeh koja njima donosi nadu za bolji zivot.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља