Прoменадним концертом у Коларчевој задужбини Уметничког ансамбла „Станислав Бинички” са њиховим дугогодишњим диригентом Павлом Медаковићем на челу, обележен је 335. рођендан Јохана Себастијана Баха. Програм је осмислила пијанисткиња Злата Малеш (у чијој су класи и сазревали двоје уметника које смо чули на концерту), а у најлепше барокне инструменталне ноте увела је „Арија” из Треће оркестарске свите, која је генијално антиципирала романтизам и по динамичком сенчењу и по мелодијском току широког испеваног даха. Диригент Медаковић уронио је у ове ноте са изузетном префињеношћу и уметничким сензибилитетом за германску музику, смањујући оркестар до барокних димензија, али успевајући од инструменталиста да успостави речите градације у pianu које је веома тешко остварити.

Пијаниста и чембалиста Душан Тороман специјализирао је и интерпретацију клавирске литературе 18. и 19. века у Фиренци и стечена знања одлично применио у Баховом Концерту у А-дуру, приказујући изузетно умеће речитости, чак и када је само разлагао трозвуке у ламентацији лаганог става и спретност у типично барокној моторици финала. Са својом колегиницом Миленом Малеш (која је завршила и соло певање) интерпретирао је Концерт за два клавира и оркестар у це-молу (који је настао прерадом Концерта за виолину и обоу у де-молу, односно Концерта за две виолине и оркестар и који је постао симбол емисије „Сусретања” на првом програму Радио Београда), донео је нарочито у другом ставу, над пицикатима гудача својеврсно „златовезно” музичко ткање солистичких деоница.

Осамнаестогодишња флаутисткиња (и пијанисткиња) Марија Ковач имала је најтежи задатак интерпретирајући Другу свиту у ха-молу, у којој је геније Баха ведро, рафинирано и инспиративно обрадио читав низ барокних игара и сам се поигравајући инкорпорираном деоницом флауте посебно у завршном ставу – Бадинерију – чији су инвентивност и шарм инспирисали бројне композиторе да начине низ аранжмана за различите инструменте, укључујући и припаднике тзв. забавне музике. Од лаганог уводног става (у форми „француске увертире”) која прераста у четворогласну фугу са свечаним завршетком до последњих тактова покушавали смо да ухватимо лиричност кантилене и лакоћу и духовитост у бриозним играчким ставовима, али млада уметница донела је школски коректно читање партитуре без оног уметничког поигравања које зрелост и извођачка рутина одабранима доносе.