четвртак, 29.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 14.09.2020. у 20:00 Милица Димитријевић
ИНТЕРВЈУ: ЛЕОН КОЈЕН, филозоф и теоретичар књижевности

Песнички израз многоструког лика живота

Уверење да правих граница између живота и поезије нема, јер се поезија јавља и тамо где је по здравом разуму и „добром укусу” не може бити, инспирисало је најзначајнија остварења Растка Петровића, Милана Дединца и Душана Матића
Леон Којен (Фото А. Васиљевић)

Међу новим насловима који су с окончањем ванредног стања у овом, по много чему изазовном добу епидемије изашли из штампе, а који привлаче пажњу јесте и нова књига „Три жива песника” („Zepter Book World”, 2020) у којој је Леон Којен, настављајући своје дугогодишње бављење српском поезијом и као теоретичар и као критичар, приредио избор из поезије Растка Петровића, Милана Дединца и Душана Матића. Неуобичајен потез окупљања ове тројице великих стваралаца на једном месту прати и несвакидашњи формат штива, који је такав да се стихови на његовим странама не „ломе” већ су прегледно представљени – тако читалац има могућност да на прави начин доживи особен ритам њихових стихова. У разговору вођеном за наш лист Којен говори о дубљим сродностима које повезују Петровића, Дединца и Матића, а које су остале у сенци друкчијих приступа њиховом делу и модерном српском песништву у целини, што и јесте један од битних разлога настанка ове књиге.

У предговору књизи, у којој сте направили избор из целокупног Петровићевог, Дединчевог и Матићевог песничког дела, кажете да су они припадали можда најблиставијој генерацији коју је српска поезија имала у 20. веку и доводите то у везу с њиховим модернистичким опредељењем. Зашто мислите да данас то треба посебно истаћи?

Модернизам је завладао европском поезијом после 1918, делом као реакција на слом владајућих вредности у кланици Великог рата, а делом као наставак поетских истраживања и експеримената из предратног времена. Он је и у Србији био спонтано прихваћен међу младим песницима који су тек улазили у књижевност. То важи за Растка Петровића, Дединца и Матића, али и за друге песнике те генерације: Црњанског, Момчила Настасијевића, нешто старијег Винавера. Сви они су одмах прихватили централни став модернистичке поетике – да прави песник не преузима готове обрасце из претходне традиције, већ мора стално да трага за новим ритмичким и језичким изразом. Супротно ономе што се често мисли, тај став је за сву шесторицу песника имао кључну важност током читавог њиховог живота и бављења књижевношћу.

Како сте дошли до тога да управо ову тројицу песника представите заједно, до сада се њихова поезија објављивала или засебно или у ширим антологијама?

„Постоји само један начин живети”, написао је Растко Петровић 1924. у време када је са Матићем и Дединцем покретао „Сведочанства”, „а то је помоћу сила које нам је природа пружила. Поезија је једна од таквих сила.” Заједнички елемент који је уједињавао сараднике овог кратковеког али важног часописа било је уверење да правих граница између живота и поезије нема, јер се поезија, као једна од „сила које нам је природа пружила” јавља и тамо где је по здравом разуму и „добром укусу” не може бити. То уверење инспирисало је најзначајнија рана остварења ове тројице песника – Петровићево „Откровење”, Дединчеву „Јавну птицу” и Матићеве надреалистичке песме – и објашњава многе њихове одлике. Иста тежња ка обухватности израза, које нема код Црњанског, Винавера или Настасијевића, остала је до краја константа њиховог песништва. Њихове зреле колико и њихове ране песме увек избегавају утврђене песничке облике да би новим, за ту прилику нађеним поступцима учиниле песнички језик способнијим да изрази сав многоструки лик живота.

Наслов књиге „Три жива песника” свакако није случајнo одабран, зашто сте се за њега определили?

Марко Ристић је 1954. године објавио повелик есеј о Црњанском, Растку Петровићу и Полу Елијару, који је назвао „Три мртва песника”. Основна теза тог есеја је да и прави песник престаје то да буде ако се сврста на политички погрешну страну. Према Ристићевом мишљењу, то је значило да су Црњански и Растко Петровић неминовно престали да буду песници када нису, као он сам, одабрали да буду идеолошки левичари већ су ушли у државну службу и, одмах или нешто касније, постали дипломате Краљевине Југославије. Мој наслов, поред осталог, изражава неслагање и са оваквим погледом на однос између поезије и идеологије, и са Ристићевим конкретним закључцима.

Ристић, колико се сећам, налази потврду за своју тезу у чињеници да су и Црњански и Растко Петровић временом све мање писали поезију?

Ристића довољно демантује поетска снага многих страница које су написали Петровић и Црњански од средине двадесетих година прошлог века, када су према њему умрли као песници. И један и други су, управо зато што су веровали у модернистичку идеју сталног трагања за новим изразом, написали далеко мање песама него многи песници осредњег талента, спремни да из године у годину задовољно понављају исте „лирске формуле”. Али то није израз немоћи, како се чинило Ристићу, него самосвести песника који зна, да употребим један Матићев израз, колико је права поезија увек „скупа игра”. Исту самосвест имали су и други српски модернисти ове генерације, и то их – бар мени – данас чини занимљивијим од многих песника новијих времена. Нарочито су Матић и Дединац у својим познијим песмама на узбудљив начин преображавали мотиве своје ране поезије.

Да ли сте у ово време епидемије радили још на нечему, имате ли у припреми и неки други пројекат?

Почетни импулс за „Три жива песника” био је позив из издавачке куће „Цептер” да за њих по свом избору приредим књигу поезије, на чему сам им веома захвалан, као и на спремности да књигу опреме онако како то поезија ове тројице изузетних песника заслужује. Читајући их, све више ми се чинило да цео српски песнички модернизам између два светска рата заслужује да буде поново протумачен и оцењен, али у овом тренутку то је више жеља него пројекат.

Коментари0
4e25d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља