субота, 31.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 10.09.2020. у 13:33 Александра Мијалковић
АКТУЕЛНО: ПОЛА ГОДИНЕ ЖИВОТА УЗ КОВИД 19

Цена очувања здравља

У борби са стресом услед изолације, страха од болести и инфодемије многи су подлегли анксиозности и депресији, а за оне који су се успешно прилагодили новој реалности стручњаци су смислили нови назив: постпандемијски менталитет
(Фотографије Пикселс)

Оно што се прошле године у ово време чинило незамисливим, већ шест месеци, откако је проглашена пандемија вируса корона, постало је наша свакодневица: ограничено кретање, смањени контакти с другим људима, рад од куће, ношење маски, изостанак већих окупљања и културних манифестација, одлагање прослава, путовања, страх да ћемо ми или нама блиски бити заражени.

Да ли су људи успели да се прилагоде овој „новој стварности” како би мање-више нормално функционисали, по коју цену и шта је с онима који не могу или одбијају да се уклопе, питамо проф. др Гордану Дедић, неуропсихијатра и психотерапеута из Клинике за психијатрију ВМА.

– Суочавање с непознатим и невидљивим, притом опасним непријатељем, код људи је створило страх да се не заразе, не заврше у карантину или у импровизованој ковид болници. То је утицало на појаву психичких сметњи, које су биле много израженије уколико је особа имала симптоме ковида 19, чак и благе, због могућности да они постану веома озбиљни, чак и смртоносни. Амерички психолози упозоравају да се у наредном периоду не искључује и клиничка слика посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), посебно код здравствених радника који су радили у ковид болницама – указује наша саговорница.

Планови „од данас до сутра”

Живот у сталној неизвесности, у којој нема правог планирања већ се све уклапа у модел „од данас до сутра”, у зависности од развоја актуелне епидемиолошке ситуације, подсећа на живот у ратним условима. С обзиром на то да је много истраживања рађено о том периоду, да ли нам нека ратна искуства могу помоћи да очувамо снагу духа, морал и психичко здравље?

– Оно што до сада није било познато у литератури то је да пандемија короне укључује истовремено присуство три трауме: трауму катастрофе огромних размера, искуство трауме боравка у карантину (изолација) и трауме услед деловања актуелних стресора у виду застрашујућих информација с визуелних медија. Колективни напор у тој борби назван је кључним тренутком 21. века или „светским ратом” наше генерације – примећује докторка.

Постоји овде још једна паралела с ратом: овакве ситуације су прилика да људи покажу оно најбоље, али и оно најгоре у себи.

– Губитак уобичајене дневне рутине и боравак код куће цео дан су додатни стрес, и то је узроковало код многих појаву неких лоших навика које су нанеле штету њиховом психичком и соматском здрављу: нередовна исхрана или прекомерно једење (висококалоричне) хране током целог дана, појачано пијење алкохола, престанак физичке активности, занемаривање узимања лекова – каже др Дедић.

Наравно, додаје, има и оних који су искористили новонасталу ситуацију за дружење с децом или супружником, за заједничке активности у кући, за интернет комуникацију с пријатељима, што их је у датој ситуацији могло још више зближити. За такве је уведен појам такозваног постпандемијског менталитета. То је особа која се у изолацији прилагодила ситуацији на најбољи могући начин према својим способностима, али да је притом имала реална очекивања од себе, одговорност према себи, у потпуно новој ситуацији успешно се борила и савлађивала стресоре, бринула за своје ментално и физичко здравље, осећала се продуктивном и срећном.

Криза поверења

Ипак, многе личне, породичне и друштвене вредности су пољуљане у овим условима, а највише, изгледа, поверење у људе који нас окружују (у свакоме видимо потенцијалног преносиоца заразе), у државне институције и власт. Научници и лекари тврде час једно, час друго, суочавамо се са сензационализмом у медијима. Како да се носимо са свим овим?

– У овим околностима дезинформације могу довести до ненамерних последица, посебно када је реч о поверењу јавности у научнике или научну заједницу. Савет је да се људи ослањају само на ауторитативне изворе, препоручује се временско ограничење читања информација о ковиду 19 на интернету – одговара наша саговорница.

Прилагођавање „новом нормалном”

У почетку пандемије крилатица „сви смо у томе” олакшала је тескобу и страх, ублажила панику, и сваки појединац, иако уплашен и збуњен, осећао се као „део света”. Али сад се то изменило. Има земаља у којима такорећи нема ковида, где се живи нормално, и оних које су и даље изоловане. Каква осећања то сад изазива? Завист, јачање подела, несмотреност, решеност да се и тамо где још има опасности људи праве као да је све у реду?

– Иако је проблем пандемије ковида 19 и даље остао глобалан, стиче се утисак да се у неким државама, као што су рецимо Шведска или Нови Зеланд, живи нормално, што је постало скоро незамисливо за милионе људи у другим земљама где се вирус шири. У Шведској раде продавнице, ресторани, барови, паркови и основне школе, али за ту земљу је карактеристично да се ослања на људе који следе смернице без присиле: променили су неке навике, али не драстично и начин живота. Истина је да они само живе „нормалније” од становника већине осталих земаља, те нема разлога да им превише завидимо све док траје пандемија – сматра др Дедић.

Живот се променио. И док се понешто полако враћа на старо, доста тога ће остати бар још неко време, док пандемија не ишчезне заувек. Практичне препоруке су постале део свакодневице, попут ношења маски у јавном превозу, у продавницама и другим затвореним просторима, поштовање физичке дистанце, чешће и темељитије прање руку.

Људи се морају навићи на „ново нормално”. То је цена коју плаћају за очување здравља и живота, каже наша саговорница.

Друштвене мреже, ипак, помогле

– У недостатку вакцине, мере физичког дистанцирања су један од главних начина за смањење преноса вируса. Забрана да се рукује, грли и буде близу других за човека је неприродна и нова. Показало се да је комуникација преко друштвених мрежа ипак успела да надомести тај недостатак, чак можда учинила социјални живот богатијим у смислу чешћих контаката – сматра др Дедић.

Коментари1
68c29
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Нани
Није баш све тако. Више се не поздрављамо, уче нас да се уместо тога лактамо или песничимо. Мер нам температуру тако што нам упере пиштољ у чело....треба ли још да набрајам? И људима је то нормално?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља