четвртак, 29.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 08.09.2020. у 21:15 Исидора Масниковић
ЗАНИМЉИВИ СУСРЕТИ

Потребни су ми нови изазови

Имам ту срећу да могу у последњих 20 година да у потпуности живим од своје професије. Али спадам у пет процената оних који то могу у Немачкој. Тешко је, пуно глумаца нема посла, а опет није толико тешко као у Енглеској и Америци где само постоји нижи и виши сталеж – тврди глумац Александар Јовановић који већ деценијама успешно гради каријеру у иностранству
Александaр Јовановић (Фото Christne Rogge)

Прошлогодишња посета снимању серије “Спајдс” у Берлину, била је идеална прилика да се сусретнемо са немачким глумцем српског порекла Александром Јовановићем (48), који не само да игра једну од главних улога у овој серији (недељом, у 21.00, Сај фај канал), већ годинама успешно гради интернационалну каријеру, остваривши низ  запажених рола у холивудској продукцији, раме уз раме са великим Антонијем Хопкинсом и Робом Лоувом.

Овај необични мислећи човек, благе нарави и интелектуалне ширине, од које застаје дах, био је сјајан саговорник и домаћински нас је угосто на сету, отварајући душу само за српске новинаре , након официјлне конференције.

- Интересантно ми је ово, никада нисам давао интервју на српском – одмах на почетку разговора признаје, на течном српском који очигледно није забораво,  иако је рођен у Немачкој и већ деценијама живи у Берлину. Од њега сазнајемо и да је одрастао у Смедеревској Паланци. Бака и дека су умрли, а родитељи му данас живе у Немачкој, као и он, где је засновао породицу са глумицом, италијанског порекла, Клелијом Сарто. Данас му у Србији живе само даљи рођаци тако да га пут ретко одведе у земљу одакле је потекао.

Последњи пут је био у Београду у децембру 2018. и провео се незаборавно.

- Био сам четри дана у и баш је било супер. Нисам био пре тога дуго.  Родни град мојих родитеља посетио сам 1989. године па сам пре десетак година био у Београду први пут после тог времена, када је престоница Србије била другачија него што је сад. Прошле године сам први пут одвео жену и ћерку у Београд јер су рекле „Хоћемо да видимо одакле си“ и то је био опет додир са неком заборављеном лепотом. Посетили смо и Аду Циганлију… Добро се осећам у Београду и после толико година.

Међутим, иако има успешну каријеру у Немачкој и ван ње, никада није добио позив из Србије да игра у неком филму или серији.

- Један од мојих првих филмова који је имао додира са мојим коренима, а који сам снимио на немачком, у Бечу, 1995. где је играо и Љубиша Самарџић био је - „Југофилм“, а онда сам пре пет година снимао у Берлину са Лазаром Ристовским „Ауф курзе Дистанз“ („На краткој удаљености“). Добро смо се дружили за време снимања. Чак смо се након тога и видели на Берлиналу. Када сам био у Београду свуда су били плакати за филм „Краљ Петар“, па сам направио слику и послао му, а онда ми је он рекао да управо монтирају филм и позвао да дођем на премијеру, али нисам могао јер сам снимао у Немачкој.

Наш саговорник признаје да му је веома чудно и жао што га нема и на овдашњој сцени и што се готово њедан српски медиј није заинтересовао за њега. У последњих 20 година снимио је више од 120 филмова. Доста снима и у Америци, Енглеској, а велика му је жеља да ради и у Србији…

Често сарађује и са супругом. Пре петнестак година продуцирали су филм “Феуер“  („Пожар“), а затим су заједно снимили и неколико серија …

- Обожавамо да радимо заједно. Последње три године снимао сам једну јако популарну немачку серију, у Сплиту… Нажалост, напустио сам је… У сусрет новим ангажманима. Потребни су ми нови изазови, каже Јовановић.

И њихова четрнаестогодишња ћерка Луна вероватно ће кренути родитељским стопама.

- Прошле године одвео сам је у Бродвејски центар за игру, где сам студирао балет крајем осамдесетих година, и онда је она изразила жељу да похађа један од часова. Након тога ми је рекла -  „Хајде  са мном да присуствујеш часу“ и онда смо играли заједно што је било стварно прелепо. Мислим да она хоће да буде режисерка.

Додуше, могло би се рећи да је ипак повукла помало и на тату, будући да Александра веома занима и режија. Потписао је неколико кратхих филмова, а припрема и свој први дугометражни филм, Шекспиров „Краљ Лир“.

Када стигне, воли да одгледа неки српски класик. Не гледа филмове преко интернета, који су, како он то каже, за џабе, јер сматра да то није етички. Гледао је „Клопку“, „Точкове“ и неке старије филмове. Кустурицу наравно. Већи је фан његових првих филмова „Сећаш ли се Доли Бел“, „Отац на службеном путу“, а понекад када га ухвати носталгија, враћа се култним остварењима „Ко то тамо пева“ и „Матаронцима“. Радо се сећа биоскопских дана у Србији.

А да ли су били тешки први кораци у свету глуме, у другој земљи?

- Када сам дошао у Немачку имао сам тешкоћа са језиком, рођен сам у Немачкој али сам одрастао у Србији до 14. године, оцене су ми биле лоше, а ја сам увек био у школском позоришту. И онда сам приметио да ми је једина шанса ако хоћу нешто да успем у животу, да се окренем уметности. С тим оценама у Немачкој не бих имао никакве шансе. Пошто сам волео да играм, отишао сам на Академију у Хамбургу, играо сам, дали су ми неку малу стипендију, онда је све ишло преко балета, играња, мјузикла… Са 25 година сам имао повреду на рошулама, отишао сам у Канаду на годину дана. Заљубио сам се, одлучо да престанем да плешем, и када сам се вратио за Немачку рекао сам „хајде, сада идем у глуму“, и имао сам велику срећу да ме Фатих Акин одмах узео за једну од његових главних улога у  филму “Кратко и безболно” и то ми је отворило врата.  После двадесет година моја каријера иде “горе-доле”, али морам да куцнем у дрво и да будем задовољан јер ми се последњих година стално отварају нека врата и то је лепо видети, јер ипак ми је сада 32 године у овом бизнису, и волим ову индустрију много више него што сам је волео на почетку.

Кадрови из серије „Спајдс” (Фото: ­SCI­FI, ­NBC UNIVERSAL)

Занимало нас је и какав је статус глумаца у Немачкој? Да ли се може живети од глуме?

- Ја имам ту срећу да могу у последњих 20 година да у потпуности живим од своје професије. Али спадам у пет процената оних који то могу у Немачкој. Тешко је, пуно глумаца нема посла, а опет  није толико тешко као у Енглеској и Америци. У Немачкој је добро што постоји  средњи сталеж, ја припадам њену, и за нас је живот удобан. Али у Енглеској само има доњи и виши сталеж, у Америци исто, тако да ми се много допада што сам овде, имам сигурност…

У Немачкој Александар Јовановић има статус звезде. Често га препознају на улици, прилазе му. Он то објашњава улогама у серијама које су веома гледане.

- Ово је у једну руку бизнис али и уметност. Бизнис нам неће дати ту уметност, ми морамо да је створимо сами, кроз пробе, причање, разговоре, конфликте са темама. Највише волим време пре снимања када почињем да се припремам. То је за мене та уметност, и имам велику срећу да неки редитељу то исто виде као и ја, и дају ми то време, али је у суштини увек све брзо - објашњава процес рада у Немачкој.

Много се говорило и о Јовановићевој сарадњи са Ентонијем Хопкинском.

- Он је много добар човек! Када сам га срео, прво што ми је рекао било је „Здраво,  ја сам Тони“. Док је, на пример,  Бен Кингсли, говорио „Морате да ме зовете Сер Бен“. То су те две велике разлике. Хопкинс је скроман човек, имали смо једну сцену у којој је он имао дугачак монолог… Када је завршио, само ми је пришао, погледао и рекао „То није било добро“. То ме је одушевило.  У суштини, имате глумце који су препотентни и има оних који су скромни, попут Хопкинса.

Чујемо и да Александра Јовановића у Немачкој често упоређују са Данијелом Крејгом, па се шали да ускоро очекује и позив за улогу Џејмса Бонда. Спорт слабо прату, поносан је на успехе Новака Ђоковића. Често му и пријатељи честитају када Новак победи… Он то доживљава и као свој успех. Воли да се бави јогом, да  отпутује на лепа далека инспиративна места где може да буде сам са собом и својим мислима .

Снима се превише серија а то фрустрира

- Имам једну агенткињу у Немачкој и једну у Лондону која ми помаже да добијем улоге у иностранству. Сада је све једноставније, тржиште се отвара. У овом тренутку, за мој укус, снима се сувише серија… И то помало фрустрира. Баш сам разговарао са једним редитељем који је рекао: „испричати причу у 120 минута је уметност“ и то је тачно. Серије су биле боље, у почетку, на пример “Чиста хемија” или “Људи са Менхетна”. То је било ново за нас, ново за појам драматургије. Надам се да ће се поново усоставити равнотежа између филмова и серија.

Коментари0
dc313
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља