субота, 31.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 29.08.2020. у 21:00 Биљана Баковић
ПОСТИЗБОРНА ПРЕСТРОЈАВАЊА НА ПОЛИТИЧКОЈ СЦЕНИ

Могу ли нови покрети да реше старе проблеме

Бојан Клачар наводи да је на делу прегруписавање пред београдске и председничке изборе 2022, док Дејан Вук Станковић каже да је реч о покушајима придобијања бирача који су подржавали петооктобарски преврат и власт до 2012. године
Избори донели ново препакивање у редовима опозиције: гласање 21. јуна (Фото А. Васиљевић)

За разлику од већине разних покрета основаних у претходном периоду, са циљевима који се тичу углавном утицаја на локалном нивоу (попут „Не давимо Београд”, „Локални фронт”, „Одбранимо реке Старе планине”), нове организације које настају после јунских парламентарних избора очигледно имају веће амбиције. Покрет „Ослобођење” Млађана Ђорђевића, основан 9. јула, а уписан у регистар удружења 15. јула, као област остваривања циљева навео је државу и друштво, док покрет „За све моје људе” доктора Дејана Жујовића, основан 22. августа, а регистрован 27. августа, за циљ има „хуманитарни рад и унапређење заштите људских права”. Поред тих формалних назнака, медији већ неко време Ђорђевића „сумњиче” да се спрема за кандидовање на председничким изборима 2022, а Жујовић сам каже да би могао да буде кандидат опозиције на тим изборима.

Нешто, дакле, по узору на Емануела Макрона, иза кога је на изборима за председника Француске стајала организација „Република у покрету”. Као пример успешних покрета често се наводи и онај који је оформио Себастијан Курц уочи парламентарних избора у Аустрији 2017, тако што је Аустријску народну партију трансформисао у покрет Листа Себастијана Курца – Нова народна партија.

Пре Ђорђевића и Жујовића, код нас је то покушао Покрет слободних грађана, организујући се уочи председничких избора 2017. око кандидата Саше Јанковића. ПСГ је, уз четири године парламентарни покрет Доста је било, један од малог броја организација које у форми удружења играју, мање или више успешно, на великој политичкој сцени. Опет, једна стара странка је кренула у супротном правцу – ДСС је пред изборе изашао у оквиру покрета „Метла 2020” – али није прешао цензус за Народну скупштину.

Коментаришући појаву нових покрета, политички аналитичар Дејан Вук Станковић указује да су мање-више све опозиционе партије пропале на изборима 21. јуна и сада многи користе ту околност да крену у оснивање нових партија, очекујући да ће бити нека врста магнета за незадовољне грађане. „Ти нови покрети су покушаји да се придобију бирачи који су некада били на страни партија носилаца петооктобарског преврата и власти до 2012. године. И због тога се појављују као нека врста печурки после кише, у великом броју. А опет, и оне странке које јесу политички пропале, али нису у потпуности угашене грчевито се боре да опстану. Тако да то формирање нових покрета носи у себи једну конфузну димензију”, наводи Станковић и додаје да сви ти људи као да очекују да се нешто непредвиђено деси и да се нађу у ситуацији да се баш они некако докопају власти. „А покушаји су дозвољени”, каже он.

И Бојан Клачар, извршни директор Цесида, у овој појави види нову фрагментацију политичке сцене, која у суштини континуирано траје већ скоро осам година, будући да се после сваких избора, када се сумирају резултати, некако на крају увек дође до тога да неки незадовољни људи формирају своје странке или покрете. „А поруке бирача су, заправо, потпуно супротне – траже укрупњавања. И то не укрупњавања тако што би се спајале неке странке, него укрупњавање где би се један ентитет појавио и објединио неколико фрагментисаних покрета”, оцењује он.

Млађан Ђорђевић, који се у последње време у медијским иступима потписује као „српски опозициони активиста”, познат је као некадашњи саветник Бориса Тадића док је овај столовао на Андрићевом венцу, а био је задужен за односе са Србима у региону, оснивач је две невладине организације „Наша Србија” и „Српски код”. Оно због чега га део медија најчешће прозива у последње време је – што је кум Драгана Ђиласа. Незванично, покрет „Ослобођење” изаћи ће на јавну сцену током септембра, а Ђорђевић до тада не жели да се оглашава. Наши извори наводе да он последњих дана интензивно обилази Србију, разговарајући о циљевима покрета „Ослобођење” са људима различитих политичких оријентација, у Јагодини, Лозници, Лесковцу, Нишу...

Према незваничним информацијама, „Ослобођење” ће бити „патриотска, апсолутно надстраначка прича, која неће да дели људе и која ће да покуша да окупи људе који воле Србију, без обзира на њихову политичку оријентацију и страначку припадност”. Како наводи извор „Политике”, припадност овом покрету неће искључивати могућност чланства у странкама и другим покретима јер „Ослобођење” неће имати одборе и организацију какве имају странке. Биће то, наводно, специфична организација, која ће бити „изузетно тврдо национална, патриотска” када је реч о питању КиМ и односима у региону, коју ће карактерисати, између осталог, добри односи са Русијом. А циљ је – ослобођење Србије, која је, како се наводи, „заробљена од стране мафије, корупције и криминала, због чега су најодговорнији Вучић и СНС”.

У марту је за портал „Коссев” рекао да није размишљао о председничкој кандидатури 2022, додајући: „Ако оно што ја говорим о Косову и Метохији неко сматра за председничку амбицију, то је његов проблем.” Том приликом је навео да није члан ниједне странке и да подржава политичке активности Ђиласа и Савеза за Србију.

Нова личност на политичкој сцени пулмолог запослен у Градском заводу за плућне болести у Београду Дејан Жујовић отворено каже да би пристао да буде заједнички председнички кандидат опозиције на изборима 2022, али би имао „веома чврсте услове”. Оно што повезује представнике ова два нова покрета јесте опозициони став према власти Александра Вучића и Српске напредне странке. У случају Жујовића, широј јавности се представио током пандемије вируса корона, критикујући најпре преко друштвених мрежа, а онда и у медијима, потезе кризног штаба и власти у вези са сузбијањем ковида 19.

Бојан Клачар оцењује да је на делу престројавање за 2022, када су редовни београдски и председнички избори. Према најавама у оба ова случаја, посебно у случају Млађана Ђорђевића, закључује и да је реч о покретима који су ближи десници или десном центру. „Оба та покрета покушавају да настану на таласу једног незадовољства које се рађа или се може родити. Извесно је да је мотив окупљања покрета Млађана Ђорђевића неко потенцијално незадовољство бирача због Косова и односа са Русијом. И у случају Жујовића извесно је да покушава да искористи овај талас незадовољства који је повезан превасходно са вирусом корона и са односом људи према здравственом систему. И то треба да буду окидачи неке њихове политичке будућности”, каже Клачар.

Али, како наглашава, колико год они имали такве амбиције, врло је тешко замислити да појединачно могу да рачунају на неки озбиљан политички успех. Верује да ће они, без обзира на њихове изјаве, покушавати да у наредним недељама направе неку сарадњу са већ постојећим покретима и странкама. „Њихов политички успех ће се делити са успехом опозиције у ширем смислу. Колико опозиција буде умешнија да се стратешки постави за те изборе 2022, то ће и ова два покрета моћи да рачунају на неки успех. Ако опозиција одабере неку лошу стратегију и ови покрети ће врло вероватно на неки начин трпети неуспех. У опозицији ствари у последњих шест година функционишу по систему спојених судова, јер је у питању релативно слично бирачко тело. Врло су ретке ситуације у којима неуспех једне странке не представља неуспех и шире опозиције. Успех се дели на више чинилаца, неуспех такође”, истиче Клачар.

Станковић: Одраз политичке декаденције

Чињеницу да се код нас стално прича о потреби укрупњавања политичке сцене, а стално имамо оснивање нових странака и покрета, Дејан Вук Станковић приписује „страшној ирационалности” која почива и на томе што људи верују да су у политици незаменљиви. Зато напуштају постојеће странке и формирају нове. „То је одраз неке политичке декаденције која влада у једном делу наше политичке сцене”, закључује он, примећујући да је оснивање покрета „нека врста пречице у политичком организовању и деловању”. Оснивање и регистровање странке је захтеван и скуп процес, а покрет се формира практично пуком регистрацијом. Уколико буду иоле успешни, увек могу да прерасту у странку.

Коментари3
b8652
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dr Slobodan Devic
U Srbiji nece biti demokratije dok ne dodje do nacionalnog pomirenja ...
dr Slobodan Devic
Nacionalno pomirenje znaci pomirenje medju razlicitim politickim i ideoloskim strujama unutar jedne nacije. Medju Srbima mora da dodje do izmirenja izmedju Cetnika i Partizana, Komunista i Radikala, Karadjordjevica i Obrenovica, pa tek onda mozemo prvo u odbranu a zatim i u razvoj srpske drzave ...
Бранислав Станојловић MA LSE
Какве су вам то "нације" dre? Срби су наРОД и не могу да буду националист, већ само РОДољуби.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља