уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 24.08.2020. у 13:41 Љиљана Петровић
ПРОФЕСИЈА КОСТИМОГРАФ

На изворима лепоте и доброте

Мени је суђено да до свега долазим тешким радом и са доста спотицања, али не бих ништа мењала. Све су то животне и стваралачке фазе које нас челиче и чине бољима, каже Бојана Никитовић
Бојана Никитовић (Фото: Сања Стефановић)

Две успешне костимографкиње Милена Кононеро (трострука добитница Оскара), и Бојана Никитовић (за сада окићена нашим многобројним признањима, између осталих, добитница је четири Стеријине награде) поново раде заједно.

У марту су, због епидемије вируса корона, биле приморане да обуставе започет посао на новом филму, који Милена Кононеро потписује и као продуцент. Бојана се вратила из Рима у родни Београд и, ево, сада, после четири месеца, опет су у акцији, у стваралачком тандему.

– Изолација ме је исцрпла, донела ми неку сету и увела у преиспитивања којима раније нисам била склона – каже Бојана Никитовић. – Мислим да смо сви затечени. Првих неколико месеци смо се још и држали добро, али сада, када је јасно да ће ово потрајати, треба скупити снагу да се издржи.

Приватни костим
О себи лично не говори много. Ипак, моди не одолева. У складу са њеном професијом, питамо је који јој је омиљени „приватни костим”?– Ако мислите на то у чему се ја најбоље осећам, то су фармерке и бела мајца, кошуља. Или панталоне са високим струком и опет бела кошуља. Једноставно. Зар не?! – одговара Бојана Никитовић

На срећу, наставила сам, недавно, припреме за филм на којем сам стала када нам се свима десио „смак света”. Засад иде добро, људи су дисциплиновани, сви носимо маске, тестирамо се. Миленин позив ме је јако обрадовао. За мене је ово посао снова. Дивна је прича, интересантна за костим… Припреме су у Риму, а снимање у Тиролу.

Сакривање костима и друге муке

Њена каријера ју је одвела у светско, високо филмско друштво. Реализовала је костиме за више од сто позоришних представа, сарађивала са нашим најбољим редитељима а онда из Београда преко Италије стигла до Холивуда, па и до Њујорка, до Метрополитен опере. А све је почело са „Маријом Антоанетом”, филмом који је Милени за костиме донео Оскара, а Бојана јој је била главна сарадница. Један од њихових радова била је и опера „Тоска”, са којом је 2009. отворене сезона у престижној Метрополитен опери у Њујорку. Последњих десет година Бојана Никитовић, која је иначе ћерка познатог спортског ТВ коментатора Драгана Никитовића, градила је самосталну, интернационалну каријеру. У своју биографију уписала je многе велике наслове – „Кориоланус”, „Вулфмен”, „ Умри мушку”, „Гост Рајдер”, „Новембарски човек”…, низ серија и пилот епизода. Радила је костиме за Ентони Хопкинса, Бруса Вилиса, Кејт Бланчет, Киру Најтли, Николаса Кејџа, Мајкла Дагласа, Рејфа Фајнса, Пирса Броснана… Недавно је на ХБО каналу приказана оригинална енглеска драма „У туђој кући”, где је као костимограф потписана Бојана Никитовић.

– Наравно, да није било лако, пре свега зато што сам била доста раздвојена од мог сина Вука и породице. То су велике жртве које смо заједно поднели. Немојте мислити да на самом послу није било суза и мука, сакривања костима, подметања и пакости, али издржало се… Мени је једноставно суђено да до свега долазим тешким радом и са доста спотицања. Али не бих ништа мењала. Сва искушења нас челиче и чине бољима.

Филм који није стигао у биоскопе

Прича нам како се упознала са чувеном Миленом Канонеро, костимографом филмова „Паклена поморанџа”, „Бари Линдон”, „Ватрена кочија”, „Котон клуб”, „Моја Африка”, „Дик Трејси”…

– Милену сам упознала у Београду када је дошла да ради филм „L’amore e’ cieco”, који, нажалост, на крају никада није стигао у биоскопе. Била сам јако узбуђена што ћу је упознати и имати прилику да радим с њом. Нисам ни сањала да ће се то претворити у скоро десетогодишњу непрекидну сарадњу. Показала сам јој, пред њен одлазак из Београда, неке моје скице за позоришне представе које су јој се јако допале, али смо, заправо, од првог дана добро функционисале у заједничком послу. То је била моја велика срећа.

Питамо је да ли је костимографу лакше или теже радити историјске реконструкције, одећу из епохе, гардеробу која подразумева аутентичност, накит, скупоцене материјале:

– Сваки такав подухват подразумева велику припрему и добро познавање епохе у сваком смислу. Мени је припрема право задовољство, волим да сазнам што више детаља о периоду у којем се радња филма дешава и да сакупим велику документацију која ће ми помоћи у реализацији костима. С друге стране, некада је тешко радити чак и савремене акционе филмове, где изгледа да за костимографа практично нема посла. Много волим то чиме се бавим, тако да је лепо и кад је тешко.

Шта је замерила емисији „Балканска улица”
Бојана Никитовић се огласила на фејсбуку поводом емисије „Балканском улицом” Весне Дедић, у којој је гостовао репер Раста, што је, опет, изазвало лавину додатних коментара.– Можда то што ми се све то заједно баш ништа није допало. Не износим, често, личне ставове на друштвеним мрежама. Случајно сам видела део те емисије на Новој С и била затечена. Више ме зачудило што се та емисија нашла на каналу коме не припада, него што је остала у 90-тим, по свему – рекла је наша саговорница.

Цене се рад и преданост

Како успева да се прилагоди захтевима западних продуцената?

– Верујем да када радите пуном снагом, предано и професионално, то људи виде и умеју да цене. Посебно, продуценти на великим пројектима. Њихов је задатак да ангажују људе који ће на најбољи начин урадити свој део посла.

Чујемо да је била ангажована на новом филму Слободана Шијана – „Буди Бог с нама”. Много се радовала тој сарадњи и била срећна и почаствована да у том пројекту учествује. На жалост, термини су им се „разишли”, тако да, иако је учествовала у првом делу снимања крајем прошле године, није остала на филму до краја.

Иначе, уз филмове и серије рађала су се и нека права пријатељства… Видели смо у РТС-овом „Аутопортрету” видео-поруку у којој се глумац Пирс Броснан радује њеном успеху. Објашњава нам да су то најлепше успомене са снимања. Људи се спријатеље, остану пријатељи заувек. А када се још и деси да се поново сретну на неком новом пројекту, то изгледа као да сте срели члана фамилије.

Разлика између стилисте и костимографа

Колико је важно да телевизије имају стилисте, а колико костимографе?

– Постоји велика разлика између костимографа и стилисте. Костимограф кроз костим глумца доприноси комплетном имиџу филма или серије и често их визуелно упечатљиво обележи. Стилиста не „ради на лику”, он помаже у „стилизовању” јавних лица. И, наравно, важно је да добри стилисти постоје, јер се и кроз изглед људи које гледамо у медијима утиче на гледаоце и формирање њиховог укуса. Не мислим да се код нас на томе много ради. Какве телевизије, такви и стилисти.

Ова пандемија као да је загосподарила нашим животима. Страх се све више увлачи у људе. Бојана Никитовић је недавно, изјавила: „Убеђена сам да ће лепота спасити свет!”.

Охрабрујуће је то чути, али и сазнати како…?

– То је насушна потреба свих нас. Уметност ће увек и, без обзира на све, опстати, људи ће писати, стварати музику, сликати, глумити, певати, стварати, јер ми сви имамо потребу за тим – да се напојимо на изворима лепоте и доброте.

Свим срцем верујемо у њене речи.

Тетке Вера, Вока и Дракче

На нашу саговорницу су снажан траг оставиле баке тетке, Вера и Вока. Тетка Вера је била потпуно ренесансни лик, писала је и објављивала приче и љубавне романе под псеудонимом, фантастично сликала, божанствено певала. А тетка Вока јој је била први прави модни узор. Послужиле су као инспирација чувеном Новаку Новаку за лик Николајевићке у „Позоришту у кући”.

Њена најдража тетка, Дракче, завршила је текстил на примењеној уметности и била њен узор одувек. Много је јаких, паметних и посебних жена у фамилији моје мајке, истиче ова уметница...

Најлуђи кетеринг

На снимању „Марије Антоанете” Софије Кополе био је најлуђи кетеринг са све остригама, пужевима, шкампима, најфинијим сиревима, пирамидама направљеним од златних колачића, црним и белим вином... Французи не хају за америчка стриктна правила да на сету нема алкохола. На „Вулфмену” су око пет пола шест доносили најразноврсније слаткише. У Литванији је, у највећој гужви, трчала да се на време врати из набавке како не би случајно пропустила најбоље сендвиче од пет врсти црног хлеба. Сада је већ нормално да се скоро половина екипе храни вегански или вегетаријански.

Коментари0
e3d68
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља