недеља, 29.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 23.08.2020. у 17:00 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: ВАСА ПАВКОВИЋ, писац

Желео сам да створим приповедни документ о Београђанима

Доба је сурово и моја књига није смела да затвара очи. – Гледао сам и слушао врло напрегнутих чула, као ловац. Повремено се осећајући и као хроничар
(Фото лична архива)

„Близу педесет година, сваког радног дана, путовао сам из Панчева у Београд и назад. Или, како сам волео да се шалим озбиљно, пребацивао се из Средње Европе на Балкан (пре подне) и враћао се са Балкана у Средњу Европу (по подне или увече). У почетку, и годинама потом, дневно сам мењао шест аутобуса, односно четири аутобуса и два тролејбуса. Касније, кад сам се преселио, променивши адресу у родном граду, било је свега четири возила – два буса и две троле. Тамо и назад (...)”, пише у поговору за своју нову књигу прича „Ехо Београда” (издање „Академске књиге”) Васа Павковић. То су приповести о људима које срећемо сваки дан, а које у журби можда и не примећујемо, или се о њих несвесно оглушујемо. Међутим, Васа Павковић је, по узору на старе реалистичке писце, како каже „путовао отворених очију” и сачувао слике града и живи говор људи.

Шта сте о животу и нашим људима сазнали ослушкујући ехо Београда?

Збирка кратких прича „Ехо Београда” настајала је десетак година, на улицама главног града, по његовим трговима, у возилима ГСП-а... Слушао сам и повремено ослушкивао разговоре сасвим анонимних, непознатих људи, али понекад и речи славних житеља Београда. Посматрао њихово понашање у шетњи, по кафићима, на угловима. Врло ретко сам у тим причама био нешто више него заинтересовани посматрач. Бележио сам догађаје и ликове врло брзо, одмах пошто би се нешто догодило. Намера је била да створим приповедачки докуменат о Београђанима и њиховом уличном животу на почетку овог столећа... Нисам ништа измишљао, како се по правилу дешавало у мојим претходним збиркама прича.

Да ли су та сазнања више хуморна или трагична, нарочито када једна улична продавачица живот дефинише овако: „Стојиш, дође комунална и после платиш пет хиљада?”

Сазнања у ове 123 приче су пре свега необична, понекад ексцентрична, понекад комична до бурлескности, али понекад су монолози или дијалози које сам чуо испуњени трагиком овог времена, борбом за преживљавање и голи опстанак, као у минијатури са Зеленог венца, коју помињете. Желео сам да избегнем идеолошке оквире и ситуације испуњене вишком историје и накнадне памети, пре свега ми је било стало да уловим аутентичност. Отприлике као Васко Попа у својој последњој песничкој књизи, у „Резу”. Ове приче су скоро све из самог центра јединог нашег велеграда, у којем сам студирајући, а потом радећи провео скоро пола века.

Језик улице, „штрафте” и трга, сленг, игра речи, предмет су ваше пажње. На који начин се мењају наш говорни језик и мисао, током времена и сталних криза, нарочито после масовне употребе мобилних телефона?

Један скоро заборављени писац Београда тврдио је да је све оно што је најбоље присутно на улицама главног града. Мислио је на говор Београђана, на живост и лепоту жаргона којим комуницирају. Његове речи су ми биле нарочити путовођ у авантури писања „Еха Београда”. Тај живи језик, у акцији, тај говор вибрира овом књигом не само у дијалозима мојих јунака, него и у нарацији, јер је он једна од савремених шифри постојања нашег главног града. Мобилни осиромашују тај улични говор, своде га на мањину површних симбола... Неке приче се баве и таквом комуникацијом, јер Београђани често не крију ни своју интиму кад разговарају преко телефона...

На неке људе, уметнике, указали сте посебну пажњу: Владимира Величковића, Ангелину Атлагић, Мирослава Караулца... Како се у њима огледа Београд?

Прича о Влади Величковићу је прича о уметничкој истини, прича о Ангелини Атлагић је прича о лепоти и елеганцији Београђанки. Приче о Мирославу Караулцу говоре о моћном, владајућем духу паланке у деловима такозване интелектуалне елите, а прича о Мићи Поповићу се бави тајанственошћу уметникове судбине и односа према стварности и старости. Не мање су узбудљиве и многе приче о (анти)јунацима који ће заувек и за мене и за читаоце остати анонимни... Посебно оне приче које се баве женама.

Да ли ружне стране града, као што су промењени однос према навијању за омиљене клубове и криминал, могу да однесу превагу у односу на лепе епизоде, као што је заустављање тролејбуса да би се указала почаст Рајку Митићу?

Нажалост, ружне и трагичне приче о криминалу, о такозваним навијачима, имају превагу у овом, савременом тренутку над племенитим причама, каква је она о Рајку Митићу, што је директно у вези с духом времена али и актуелном политичком ситуацијом. Доба је сурово и моја књига није смела да затвара очи... Напротив, гледао сам и слушао врло напрегнутих чула, као ловац. Повремено се осећајући и као хроничар...

Има ли још увек нечега што у Београду може да вас изненади, насмеје до суза, испуни срећом... и да ли ће се заувек променити ношењем маски и држањем дистанце?

Као и многи други људи и ја једва чекам да се „демаскирамо” и да се облици друштвеног живота какви су неговани до ковид заразе врате. Не могу да замислим да ће се ово одвратно стање продужити у бесконачност. И сада се понекад насмешим због неког лика или догађаја с улице или из аутобуса, али ћу се од срца смејати тек када ова пошаст прође. Београд је претрајао и теже ситуације и горе болештине, па ће, верујем чврсто, и ову.

Коментари1
a4dbd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dzordz
jednostavno, beograd treba voleti. a ima sta.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља