уторак, 22.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 13.08.2020. у 23:13 Александра Куртеш

Сабријана у Београду

Трг републике – полазна тачка за шетњу (Фотографије М. Спасојевић)

– Лице Београда први пут погледом сам дотакла са Авале, најлепшег видиковца. У ову оазу дошла сам право са Аеродрома „Никола Тесла”. Моја адреса била је студентско одмаралиште „Радојка Лакић” где сам неколико месеци учила српски језик и заволела поховани качкаваљ – каже Сабријана Ђајапутри, Индонежанка која осам година живи у нашој престоници и завршава докторат на Факултету безбедности. Она је стипендиста Владе Србије у оквиру програма „Свет у Србији”, а у Индонезији је дипломирала руски језик на Факултету хуманистичких наука и завршила мастер на међународним односима.

На београдској планини стекла је навику да пешачи до споменика Незнаном јунаку и Авалског торња. И сада из Студентског града долази на своје руте.

– Чујем како Београђани говоре да на Авалу могу само викендом јер је далеко, а ја сматрам да 45 минута до сат времена вожње није ништа у поређењу на моје свакодневно „клацкање” дуже од три сата, од куће до канцеларије у Индонезији – каже Сабријана и додаје да је у Београду све једноставно, па наводи пример: – Сви одреда састају се на истом месту, на Тргу републике, код споменика кнезу Михаилу.

То је и сад Сабријани полазна тачка за шетњу по граду. Ту се срела са нашим фото-репортером. Иако каже да је њу лако препознати због традиционалне индонежанске ношње која подразумева мараму на глави, она је као знак распознавања у рукама држала свој путопис „Сабријана у Србији”. То је књига коју је недавно објавила Издавачка кућа „Нова поетика”, а у њој је ова девојка из Џакарте сабрала своје утиске о животу у Београду и путешествијима по Србији.

– Док сам писала приче, ја сам проверавала колико познајем српску културу, обичаје, традицију, природне лепоте и како опипавам пулс свакодневице – објашњава ова докторанткиња, запослена у Министарству спољних послова Индонезије. Она додаје да је саставни део њеног усавршавања „крстарење” по нашој земљи. Поводом објављивања књиге уприличено је и виртуелно дружење са члановима Српско-индонежанског пријатељства „Нусантара” у оквиру кога је уследио и разговор за наш лист. У овом, како у шали каже, преслишавању, она напомиње да добро памти и како је упознала Калемегдан, називајући га иконом града, па у својој књизи наводи прецизно његову „личну карту” и попут туристичког водича нашироко набраја све што се у оквиру овог културно-историјског комплекса налази.

Знак распознавања – путопис о Србији 

Сабријана напомиње да је инспирише сунце које урања у недра облака изнад Саве и Дунава и да јој прија вожња бициклом по Савамали чак и кад киша ромиња. Београдске зиме су јој посебна драж. Истина, прве пахуље у животу видела је у Америци, али је хладноћу искусила баш овде. По цичи зими виђала је и уличне свираче у Кнез Михаиловој улици и у подземним пролазима. Са истим жаром свирају и кад звезда упече, а Сабријана запажа да им пролазници радо спуштају новац у кутију.

– То ми разгали срце јер показујете колико уживате у малим стварима и поштујете обичног човека. Као средњошколка почела сам да свирам виолину, али сам била лења да то наставим и одједном, понета музиком у новом окружењу јер ви Срби волите песму и игру, одлучила сам да учим саксофон. Учитељу Србину пожалила сам се да сам бучна током вежбања и да сметам станарима у дому, а он ми је саветовао да вежбам напољу. Синуло ми је једног предвечерја да дођем пред Дом Народне скупштине и ту изведем својеврсну музичку тачку. Бодрила су ме двојица пријатеља, али сигурно и суграђани – кроз смех се присећа Сабријана, па наставља: – Ако ме питате каква места највише волим да обилазим одговор је – џамије и друге светиње, музеје, посебно војне и историјске, а нарочито гробља. Највише ми се свиђа да на њима будем у подне. Гробље у Земуну једно је од највећих које сам посетила у Србији. Смешно је што се плашим да на гробља идем ноћу, иако се многи чуде јер студирам војну науку – искрена је Сабријана.

После шетњи она предах нађе у клубу – књижари где може да прелиста књигу и окрепи се у друштву пријатељица, док је њен кутак за осаму Народна библиотека Србије.

– Од кафића су ми дража скривена места, где нема много туриста. Кад пожелим колаче, свратим у „Пеливан”. Срби се од умора окрепљују кафом, а ја бирам чај. Мамину кухињу заборавим чим на трпези видим гибаницу, проју, питу од јабука, ћуфте, гулаш, кајмак и друга домаћа јела – признаје Индонежанка. Где год да крене, око врата окачи фото-апарат јер су, према њеним речима, фото-записи исто што и дневничке белешке, а све што доживљава чува од заборава. У жељи да до танчина упозна Србију искључиво говори српски језик, иако је, признаје, имала и блокаде, али њен метод је да пажљиво слуша сваку реч да би видела шта тачно иза те изговорене речи стоји.

Амбасадор Индонезије у Србији Мохамед Чандра, поносан на Сабријанин рад, оцењујући њен путопис, казао је: – Прилику за проучавање српског језика добила је једна студенткиња из Индонезије која је веома заволела Србију, осећајући је као други дом. Учити на српском језику сигурно није лако. Сабријана иза себе оставља траг који могу препознати и Индонежани и Срби и на тај начин они ће неговати своје пријатељство.

А, Сабријана Ђајапутри у нашој земљи већ је саградила трајно гнездо пријатељства.

Коментари6
0cab1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dobri Marković
Izuzetno mi se dopada ovaj tekst, koji pokazuje mudru odluku da se obnovi dolazak stipendista iz zemalja nesvrstanih. Sve najbolje mladoj Indonezanki, sa zeljom da dodje kao diplomata u Srbiju, jer ce tako mnogo vise moci da uradi, posebno kada govori srpski jezik.
divno
divna prica - i jedna od pametnijih inicijativa (nastavak iz doba nesvrstanih) taj "Svet u Srbiji"
Dr.Pavlovic
Jako lepa prica :)
prijatelji su svi kad su kod nas
Može li neko srpsko-strano društvo prijateljstva ikad da ima srpsko ime? Samo pitam.
Marko Jelic
NUSANTARA je sjajni sinonim za mnoštvo (hiljade ostrva, mnobrojne nacije, itd...) za život u različitosti, baš kakav je život u Indoneziji. Podsećam da je u formiranju Drušvo srpsko-indonežanakog prijateljstva HRAST u Indoneziji. Hrast je simbol dugovečnosti, baš kao što su i želja da odnosi dve zemlje budu trajnog karaktera. Uostalom, važna je suština - učvrstiti odnose na svim nivoima, pa i na nivoima udruženja građana.
Marija
Uzivala sam citajuci ovaj tekst. Sve najbolje mladoj Indonezanki.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља