понедељак, 28.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 10.08.2020. у 20:00 Борка Голубовић-Требјешанин

Без позоришта нема ни нас

Спасоје Ж. Миловановић, директор Народног позоришта у Нишу, упутио je писмо својим колегама из Заједнице професионалних позоришта Србије, у коме се бави функционисањем институционалних театара у доба пандемије
Спасоје Ж. Миловановић (Фото: лична архива)

Верујем да се сви питамо шта и како даље. Овако је Спасоје Ж. Миловановић, директор Народног позоришта у Нишу започео писмо својим колегама из Заједнице професионалних позоришта Србије, које је послао и редакцији „Политике”. Миловановић је један од ретких уметника који је у последње време показао позоришну иницијативу, a тема којом се овом приликом бавио односи се на функционисање институционалних позоришта у доба пандемије.

– Ево неких могућих теза, које вас молим да прокоментаришете, надоградите, распишете, допишете. Да би се низ који следи реализовао потребна је помоћ оснивача односно државе: здравствена, финансијска, организациона... – навео је Миловановић уз коментар:

– Проређена публика, са маскама је више-мање сигурна или свакако сигурнија од ансамбла. Позориште може публици, на улазу да подели маске, у случају да неко није понео своју. Следи дезинфекција руку, мерење температуре. После сваке пробе и представе, подразумева се дезинфекција простора.

Три недеље пре почетка рада сви запослени, као и спољни сарадници, од редитеља, преко глумаца, до хигијеничара, и њихови укућани треба да иду на тестирање и у карантин (искуство спортиста).

Тестирање на почетку рада, а затим тестирање на сваких месец дана. Ко је позитиван након почетка рада, иде на боловање и кажњава се за угрожавање јавног здравља. Позориште иде у карантин две недеље, па следи ново тестирање и враћање у нормалу.

Оволика тестирања и дезинфекције, примећује Миловановић, свакако захтевају додатну помоћ оснивача.

– Превенција и казнене мере су потребне да се сви ми некако доведемо у ред, заиста водимо рачуна, вратимо се и усредсредимо на посао, колико-толико навикнемо на живот са короном и читав низ других разлога. А на почетку и крају без позоришта нема ни нас оваквих какви јесмо, сада и овде – наводи Миловановић.

Без икакве сумње буџети ће нам, тврди даље Миловановић, бити или већ јесу умањени. И то, на нашу жалост, оправдано.

Зато предлажем не да кукамо на оснивача град-државу, већ да пробамо да извучемо најбоље од могућег и уједно поставимо правила игре која ће свима да олакшају живот.

– Имаћемо мањи број премијера, фестивали ће бити скромнији. Мораћемо да се приближимо свести да смо буџетска позоришта, и да такозване зараде од гостовања буду минималне, максимално 100.000 динара после одбијања реалних трошкова пута, хонорара и неопорезивог дела дневница, укључујући и београдска позоришта и такозване тезге.

На редовном, као и на премијерном репертоару треба да се играју представе које могу саме себе да исплате и да се на тај начин формирају цене карата, предлаже уметник и сугерише:

– Хонорарни сарадници морају да имају разумне захтеве за хонорарима, можда и да се уради званичан, заједнички трошковник, односно категоризација уметника којег би се придржавала сва позоришта и оснивачи.

Статус уметника би се добијао, наводи Миловановић, на основу броја награда на домаћим, међународним и регионалним фестивалима на територији Србије. Тако би у првој категорији било Стеријино позорје, Битеф и Фестивал без превода, у другој Дани комедије, Позоришно пролеће, Фестивал праизведби, Борини позоришни дани, Театар у тврђави, Нушићеви дани, Јоаким интер фест, Фестивал монодраме и пантомиме, односно трећој Фестивал професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић”, Фестивал професионалних позоришта Војводине, Фестивал младих позоришних стваралаца Лесковац, Нова тврђава театар, Шекспир фестивал, Дани Зорана Радмиловића, Фестивал класике, Театар на раскршћу.

– Да би био глумац првак, најскупљи редитељ, писац, композитор, уметник мора да има минимум по једну награду са свих фестивала категорисаних на првом и другом месту, осим на Битефу. Надаље се статус уметника и висина хонорара одређује по сличном принципу искуства категоризације научних радова.

Свако позориште и оснивач су дужни да обезбеде минимум једну најскупљу премијеру по полусезони, једно гостовање другог позоришта у два месеца... Богатијим позориштима се, бројчано и новчано, оставља да раде више премијера, предлаже Миловановић.

Такође, додаје, неопходно је да се направи јасно мерило колико позориште треба да има запослених.

– Овим пре свега мислим на чудну диспропорцију броја запослених од града до града: Народно позориште Пирот има 19 запослених, Крушевачко позориште 46, Ужичко позориште 48. Свест о значају позоришта најјасније би дошла до изражаја ако би се као једна од неопходних мера увела да се статус града добија под условом да има институционално позориште са целовечерњом и дечјом сценом и јасно прописаним бројем запослених, бројем седишта, величином сцене и адекватном опремом.

Мислим да би ово, наводи на крају свог писма Миловановић, могао да буде и као неки заметак ако не закона о позоришту, оно бар правила функционисања театра и обавезе оснивача и позоришта. Сваки нови предлог, сугестија, коментар, подвлачи Миловановић су корисни како би се нашло решење за новонастале околности.

Коментари12
988d6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pozorišni radnik
Ideja o kažnjavanju ljudi koji bolesni dođu na posao je vrhunac besmisla ovog teksta, ona se kosi sa zdravim razumom. Osim toga, zar Milovanović nije obavešten kako teku testiranja i kako će izgledati ukoliko jesen bude strašna kao što se najavljuje? Šta ćemo sa igranjem predstava u kojima su glumci primorani na fizički kontakt, zagrljaj, poljubac? I šta ako se glumac zarazi u prevozu na putu do posla?
Pozorišni radnik
Besomučno testiranje ljudi koji rade na predstavi ima smisla ako i samo ako ih kolektivno smeste u karantin tokom celog procesa rada i igranja predstava. A s obzirom na to da je predlog da se igraju predstave koje same sebe isplaćuju i s obzirom na dominantni ukus publike, ujedno bi u tom karantinu mogao da se snima i neki rijaliti-program, kapiram da bi to bilo još isplativije za pozorište.
Teodora
Ovaj Spasoje je lep i pametan muškarac što je retkost danas.
Ana
Spasoje je izneo čitav niz vrlo zanimljivih i lako primenjivih predloga. Ono što mene interesuje da li i ostale kolege razmišljaju, da li će da se uključe u diskusiju? Da li Ministarstvo kulture ima neke konkretne, primenjive predloge za rad pozorišta?
Jovan
Čovek razlozno razmišlja i daje predlog Ajde vi dajte neki predlog a nemojte samo da kritikujete. Uostalom on je i pozvao na diskusiju. Više manje se sa svime slažem . Mislim da ne treba kažnjavati ako se neko zarazi .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља