недеља, 20.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 07.08.2020. у 20:00 Биљана Лијескић
ИНТЕРВЈУ: ЛИДИЈА БИЗЈАК, пијанисткиња

Концерт у Версају, једини овог лета

Музичари су написали петицију француском Министарству културе о критичној ситуацији за интерпретаторе, иницирали фестивал на отвореном и својим утицајем направили нову сцену
Лидија Бизјак са сестром Сањом (Фото: Marco Borggreve)

Управо сам са сестром Сањом, одсвирала једини концерт за ово лето, у Версају 2. августа, на првом фестивалу „Концерти у Краљевском врту”. Извеле смо Моцарта, Бернштајна и Равела за два клавира. Последњи наступ сам одржала још 8. марта, а и гостовања на јесен су под знаком питања. Велики је то шок како на уметничком, тако и на финансијском плану, каже Лидија Бизјак, наша врхунска пијанисткиња, која већ дуго живи и ради у Француској.

Живот без живог културног садржаја је испразно преживљавање

Њене прве кораке у савладавању клавира осмислила је професорка Злата Малеш у земунској МШ „Коста Манојловић”. На Факултету музичке уметности у Београду дипломирала је са 19 година, у класи Александра Шандорова, а на Високом националном конзерваторијуму у Паризу била је у класи Жака Рувијеа. Велики успех у Европи постигла је наступајући соло и у пијанистичком дуу са млађом сестром Сањом, али и са многим другим музичарима. Лидија Бизјак у Паризу предаје студентима, а са супругом активно учествује у организовању Сомборских музичких свечаности.

– Музичари који су као ја и професори и који нису због пандемије на рубу егзистенције, што је заиста случај са слободним уметницима, могу да претворе овај вакуум у период бекства од уобичајеног ритма на различите начине: спремањем нових програма, размишљањем и реализацијом свежих идеја. Тако је и настао нови фестивал у Версају на ком сам управо свирала – музичари су написали петицију француском Министарству културе о критичној ситуацији за интерпретаторе, иницирали фестивал на отвореном и својим утицајем направили нову сцену, за коју су све карте распродате током месец дана одржавања фестивала.

Сада сте као педагог и уметница на уласку у зрелију фазу. Како посматрате из тог угла године учења и какав печат су вам дали ваши педагози Малеш, Шандоров и Рувије?

Тој листи би се морала додати бар још два имена – Морис Бург и Ференц Радош јер без њих ништа не би било исто! Чини ми се да сам имала невероватну срећу да сасвим случајно упознам већину њих, а опет све се полако уклапало као добро испланирана слагалица и године учења музике су ме формирале не само као музичара, него и као особу! Данас када после неке паузе седнем да вежбам, осећам како ми се мозак и тело буде, како се отварају неки уснули ћошкови који су активни само када је и физички контакт са музиком ту! Та фина педагошка слагалица од раног детињства до краја Конзерваторијума у Паризу ми је дала квалитетну базу и дозу сигурности, са могућношћу преиспитивања. Зато сам могла на крају студија у Паризу храбро да уђем у лабораторију за рушење и поновно сагледавање свега већ наученог уз Ференца Радоша, легенду мађарске школе. Уз много трња, током десетак година провела сам уз њега неке од најбољих дана у животу.

Велику пажњу јавности изазивали су ваши наступи са сестром Сањом, каква је ваша сарадња?

Као и много ствари у животу и ова се десила случајно. Или је можда била неминовна, али је ми нисмо предвиделе! Разлика између нас две од 12 година учинила је да се свака посвети свом образовању одвојено. Заједнички су нам били професори – Злата Малеш и Жак Рувије, јер сам ја као старија била задовољна мојим искуствима. Касније, Сања је кренула другим путем радећи са искључиво руским педагозима (Сац, Вирсаладазе, Алексејев), а ја сам се окренула Мађарској. Наша посебност је само додавала квалитет заједничком дискурсу, а наш породични однос се временом уобличио у нашу велику снагу. Истражујемо огроман репертоар за овај ансамбл са две главе (четири руке на једном клавиру и два клавира) и настојимо да задржимо свежину и жељу за музичким дијалогом. То је већ велики пројекат сам по себи!

Ваш супруг Михајло Зурковић, пијаниста и ви сте заједно организовали Сомборске музичке свечаности, шта вам значи ова манифестација?

СОМУС је његова „беба”! Фестивал са дугом традицијом који је он поново оживео пре готово десет година, а ја сам се прикључила на пола пута са мојим искуствима, пријатељима музичарима, идејама. Мислим да је добро да нас двоје тај фестивал гледамо из две визуре – он из локалне, из свог Сомбора, а ја из даљине. Са искуством многих фестивала у разним земљама, Сомбор ми се чини као идеално место за стварање посебног музичког момента који публика чека сваке године у априлу. Захваљујући добрим СОМУС искуствима, основали смо и серију концерата на отвореном за почетак лета и на Дан музике 21. јуна „Концерт у житу”, а и нас двоје смо неколико пута свирали заједно.

Како бисте волели да водите даље своју каријеру када прође пандемија?

Волела бих да се концерти поново организују, јер нема никакве логике да раде тржни центри или базени, да не причам о кладионицама и теретанама, а да сале, позоришта и биоскопи остају затворени, као што је тренутно у Србији. Живот без живог културног садржаја је испразно преживљавање. У следећој сезони предвиђено је неколико нових и неколико старих пројеката. Сања и ја желимо да обележимо стогодишњицу рођења британског композитора Малкома Арнолда са његовим концертом за клавир четворучно и гудачки оркестар који је већ планиран у Француској, а волеле бисмо да га изведемо и са нашим ансамблом „Музикон”. Снимићемо и диск посвећен америчкој музици за два клавира од Гершвина до Џона Адамса и настојаћемо да развијемо учесталију сарадњу са нашим композиторима, рецимо са младим Југом К. Марковићем. Надам се и да ћемо у Београду успети да остваримо оригиналан пројекат за пет пијаниста и оркестар и да око Нове године поздравимо Бетовена, чија је годишњица потпуно засењена неочекиваном новом стварношћу.

Промене су неминовне

Ствари ће морати неминовно да се мењају. Концерти више нису само низ неких дела, већ се размишља о концепту, о идеји, не свира се само у великим дворанама, већ се најразличитија места претварају у подијум. Чак и друштвене мреже имају нову улогу промоције и дифузије. Млади музичари су много активнији него раније и налазе се у улози идејног творца пројекта. У том смислу моји савети младима су – бити музичар не значи само вежбати сатима, него се образовати, створити своју комбинацију интересовања, страсти, љубави и бити друштвено ангажован и свестан. Бити музичар је инвестиција на дуге стазе, а трајање зависи управо од оног шта вас „вози”. То преносим својим ученицима и то сама практикујем, а понешто од тога желим да научим и моју малу ћерку Мију, која је моје острво радости и нежности у крајње неизвесном свету у ком живимо.

Коментари2
05849
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ђорђе Коњиковић
Пре двадесетак година, са још седам парова, славили смо 30годишњицу брака на једној фарми близу Париза. Том приликом су нам Маја Богдановић (виолончело) и Лидија и Сања Бизјак (клавир) дале концерт кога се још увек сећамо.
komentar
Ako se zavrsi akademija u 18 godina, da li se jos ista nauci u tim skolama osim muzike ? Mislim na opsta znanja, prirodne nauke, knjizevnost ? Nekako je to skuceno, samo se hvale ,,cuvenim, naravno stranim muzicarima !,,

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља