субота, 26.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 05.08.2020. у 20:10 Олга Јанковић

Дођох, видех, пребегох

Афоризам није хумор, нити је ту да засмеје. Напротив, пре треба да боде, па и заболи, каже сатиричар Зоран Т. Поповић у подтексту своје нове књиге
Зоран Т. Поповић (Фото: Ж. Томин)

Панчево – Добар афористичар није баш популаран међу својим „муштерима”, али је зато омиљен међу читаоцима. Јер наш народ воли да се нашали на сопствени рачун, а још више на туђ, па за једног расног сатиричара, какав је Панчевац Зоран Т. Поповић, овде инспирације и посла, увек на претек. Тако свако мало, он избаци нову књигу, а последња у низу „Дођох видех, пребегох”, подебела је укоричена колекција неколико хиљада тек пробраних вратоломија ове кратке форме. Нису томе изненађени ни колеге, ни критика пера пуних хвале... па тако Александар Чотрић вели да је привилегија читати Поповића, придодајући му епитет истинског алхемичара, који је кадар да од сваке теме, па и оне најнекњижевније, створи златну мисао.

Поповић, кажу други, „сатиричар од главе до пете, обожава да распали по глупости, лицемерју, хипокризији”, па су ту и Бог и ђаво, вера и пакао, слобода говора која се брани ћутањем, власт и демократија, преко голог опстанка, кафанске стварности, увек добродошлих искрица о мушко-женским односима, до „примењеног” спорта – и све у првом лицу. Тера да мислимо, да се питамо, чудимо, љутимо и при томе – смејемо. У стању је да погоди у срж, у центар мете сваког друштвеног, политичког, па и личног проблема, оцена је стручне јавности, док он пак, за овај дванаести укоричени опус, наводи да је финале великог труда и мукотрпног рада и то без „моје” ироније, јер с мало речи, до поенте се теже долази, а прављење афоризма је, скромно ће – ствар заната.

– Нема ту тренутне инспирације, која је и иначе прецењена категорија, а ни брзе реализације. Понекад прибележим само реч која интригира, која није офуцана, занимљиву кованицу, а идеје и реченице чекају по белешкама годинама. Гледам их, заглављен сам, ту је негде и онда се деси да само прецртам реч... Ништа на силу, само елегантно, јер ако журиш да завршиш, афоризам остаје на нивоу јефтиног штоса а посао олакшава што материјала има на претек. Све је заправо окидач – прича за „Политику”, Зоран Т. Поповић, и додаје да афоризам није хумор, нити је ту да засмеје. Напротив, пре треба да боде, па и заболи, а на опаску да делује напорно проматрати свет „његовим” очима, објашњава шта није његов фото-робот, а јесте највећа заблуда – да је афористичар некакав забављач. „Пре бих рекао, да он запажа, слуша и сажима.”

Са оне, друге стране су читаоци и критика. Први, генерацијски, полно, социјално и социолошки разнолика група, који и сами понешто запишу. Зато, каже Поповић, и не чуди да је српски афоризам најбољи у региону, а он најбољи од најбољих, први активни у нас – оцењује другопоменута – критика. Хвале га од његовог наслова – првенца „Организовано расуло– из 1994. године, да се служи парадоксом, јер он из искуства зна да веродостојније изгледају тврдње које не делују претенциозно... до свежих креација, када оцене кулминирају епитетима да припада самом врху европске афористике, да скенира и сецира, не штедећи ни себе ни друге...

Он сам додаје, учио је на делима старих мајстора, Домановића, Виба, Витезовића, Црнчевића… „Али ко нема тај чип у глави, остаје на нивоу просека.” Мора много и да се ради, свакога дана, као да се иде на „прави” посао. Да је то тако рачунао, био би и у другој пуној пензији, после безмало четири деценије рада, 12 наслова, на челу са најдражим, потпуно јединственим штивом за децу (и родитеље) „Кад порастем бићу велик” вишенаграђиваном збирком „примењених” афоризама, „јер за децу треба писати као за одрасле, само много боље”.

Зоран Т. Поповић је ушао у многе српске и стране антологије и зборнике сатире, освојио је двапут награду „Радоје Домановић” и многа вредна признања на југословенским, српским, регионалним и међународним фестивалима. Власник је и награде за укупан креативни допринос светској сатири, превођен на једанаест језика, члан је Удружења књижевника Србије, Београдског афористичарског круга и оснивач Фестивала хумора и сатире „Жаока”.

Књига и она латинска „Дођох, видех, пребегох”, коју је како сам каже „искористио до краја” је пред читаоцима и „врућа” чека да путује Србијом. Тако мора, док је пандемије и у сусрет читаоцу, јер афоризам добија све мање простора у медијима, а и кад га објаве, третира се као општенародно добро, што ће рећи – не плаћа се. Тако и један за крај: „Цену књиге сам прилагодио стандарду читалаца. Зато их и делим” и опаска да се од сатире можеш само сатрти од рада, да направиш онај универзални, ванвременски класик – евергрин.

Коментари0
fcb2c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља