четвртак, 01.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 03.08.2020. у 16:29 Александра Мијалковић
АКТУЕЛНО: КОРОНА МЕЊА НАВИКЕ У КОМУНИКАЦИЈИ

Прилика да се поново гледамо у очи

Прописана удаљеност од два метра и заштитне маске отежавају нам да осећања, мисли и намере саговорника „читамо” с његовог лица, али нам у томе могу помоћи несвесни покрети руку и ногу
(Фото Пикселс)

Никад још познати стихови наше славне песникиње Десанке Максимовић нису били присутнији у нашем свакодневном животу: „Не, немој ми прићи...”, проширили су се на све међуљудске односе. Прогнани су руковање, пријатељски пољубац у образ, охрабрујуће тапшање по рамену...

Пандемија вируса корона променила је навике људи у целом свету, поред осталог, социјална дистанца и ношење заштитних маски постали су не само препорука стручњака, већ и законска обавеза у многим земљама, па и у Србији. Због тога, рецимо, саговорника више не можемо да процењујемо на основу јачине стиска његове шаке, нити да током разговора пратимо његове изразе лица.

Па ипак, постоји начин да „прочитамо” особу која је насупрот нас, на два метра раздаљине, чак и кад је „маскирана”. У томе нам помаже познавање „говора тела”, које зналци разних профила проучавају: психолози, полицијски истражитељи, коцкари, професионалне варалице, илузионисти, пантомимичари... Ово је тренутак да од њих нешто научимо.

Почнимо од потоњих, који се у својим наступима пред публиком служе искључиво покретима. Како да на невербални начин пренесемо или појачамо поруку, питамо Марка Стојановића, глумца и пантомимичара, председника и једног од оснивача Светске организације пантомимичара. Његов кратки филм „Пантомимом против короне”, снимљен у „кућној радиности” и послат на конкурс Организације уједињених нација, која је упутила позив креативцима целог света да допринесу у борби против ковида 19, недавно је постављен на „Јутјубу”.

Живот под маскама

– Сви носимо неке „маске” читав живот, оне зависе од ситуације, нашег карактера, онога што бисмо желели да будемо или како бисмо желели да нас људи виде. Научници су утврдили да највећи део комуникације, у ствари, чини она невербална, али ми јој не поклањамо пажњу. Ово је прилика да се поново гледамо у очи, да посматрамо читаво тело, наравно и да пажљиво слушамо једни друге, обраћајући пажњу на нијансе у гласу, и верујући својој интуицији или природи – поручује Стојановић.

„Говор тела” је у историји цивилизације претходио језику, и многе кретње су до данас остале препознатљиве у свим културама, али су неке друге добиле ново значење у различитим народима. Постоје универзални покрети, разумљиви свима, рецимо „стати”, „јести”, „пити”..., али има и оних који су специфични за одређене групе, док су за друге нејасни или чак увредљиви.

– Радост, туга, љутња, љубав су универзалне емоције. Пантомима асоцира на беспредметну радњу, на покрете који имитирају коришћење предмета, али без тих предмета. Тако и основни покрети с другом особом, али без те особе, имају опште значење, рецимо „позив у загрљај” раширених руку разумљив је на свим меридијанима – објашњава наш саговорник.

Скоро свуда прихваћен знак стиснуте песнице и подигнутог палца значи „у реду је”, „браво”, „срећно”. Претпоставља се да је потекао из гладијаторских борби старог Рима, кад је император одлучивао да остави у животу пораженог тако што је окретао палац нагоре (или надоле, ако му је наменио смрт, што је и данас знак за пораз, губитак, промашај). У Јужној Америци, Авганистану и Ирану подигнути палац, међутим, има исто значење као код нас показан средњи прст, истиче наш саговорник.

Одређени гестови новијег датума, прихваћени широм планете, преузети су из култних филмова, плесова, славних личности, компјутерских игрица или интернет постова. С обзиром на то да је као пантомимичар наступао широм света, а као члан Форума за позоришни тренинг и позориште у образовању имао прилике да прати и овакве трендове, Марко нам наводи који су од њих најшире прихваћени.

– Сваки период има неки свој покрет, гест или позу који су препознатљиви тим генерацијама. То може бити и плесни корак из „Прљавог плеса” и „Футлуза”, или филмска сцена раширених руку на прамцу „Титаника”, или за још млађе неприродно испружена нога за сликање на „Инстаграму”. Такве позе најбоље уоче комичари и имитатори, па ако их пратите знаћете шта је у тренду. Такозвани емотикони су сјајни, графички поједностављени изрази људског лица, одлични за „преслишавање”, и забавно је чега се све људи ту сете – наводи глумац.

Неки су покрети урођени, други стечени. Шта је теже: избећи ове прве, које чинимо несвесно, или (свесно) извести ове друге, научене, кад то пожелимо?

– Много је лакше управљати наученим и увежбаним покретима. Тешко је надмудрити природу, а најтеже микропокретима мишића лица који нас редовно одају. Међутим, сад носимо маске и ето нама прилике да их сакријемо. Али људско биће, његово тело, ум, свест, душа и подсвест су једна целина, зато ће и оно што се не види испод маске да се одрази на покрет другим делом тела. Ако интуитивно осетите да нешто није у реду, то је најчешће неприродно трајање неког покрета, и то вам засмета. Тај осећај је само знак да треба да будете на опрезу – каже Стојановић.

Исти став поткрепљује и међународни стручњак за невербалну комуникацију Џо Наваро, бивши агент америчког Федералног истражног бироа (FBI) и аутор књиге „Шта нам свако тело говори” (српски издавач „Лагуна”). У овом својеврсном приручнику за брзо „читање” људи он објашњава зашто је готово немогуће прикрити неке покрете, која осећања стоје иза њих, и како се – чак и на даљину, што је у садашњим околностима веома важно – могу препознати она искрена од лажних, односно обмањујућих.

Одговор се крије у делу мозга који се зове неокортекс, задужен за мисаоне, критичке, креативне процесе, али је он и најмање искрен. Он је „одговоран” за речи, па тако и за сваку неистину коју изговоримо.

С друге стране, лимбички систем реагује на свет око нас рефлексно и моментално, без кашњења, без размишљања. Реакције које покреће (покривамо уши кад је бука, затварамо очи кад смо нечим згрожени...) важне су за наш опстанак, потичу од предака и уткане су у наш нервни систем. Зато их је тешко прикрити или елиминисати.

Ту спадају и спонтана понашања, као што су додиривање и трљање врата (или огрлице код жена, а кравате код мушкараца), самогрљење, миловање руку или ногу, облизивање усана, масирање ушију, чешање браде, играње косом, зевање...

Нагонски, спасоносни одговор мозга на опасност из окружења јавља се у три облика: први је „стани” (укопај се, укочи се), други је „бежи” а трећи „бори се”. Они су опстали у нашем свакодневном понашању до данас. Рецимо, суочени с грдњом ми се „скаменимо”, кад нас испитују задржимо дах или заузмемо „безбедну позицију” (једна од типичних је да закачимо стопала иза ногу столице на којој седимо). Пример који Наваро наводи за ову врсту реакције јесте покушај лопова да „постане невидљив” тако што успори покрете, повије тело, увуче главу међу подигнута рамена.

Бежи или се бори

Друга реакција („бежи”) открива се кроз такозвана блокирајућа понашања, рецимо, окретање од саговорника, стављање дланова испред лица, постављање разних предмета (торбе, фасцикли...) између себе и те друге особе или усмеравањем стопала ка најближем излазу.

Физички одговор на нагонску команду „бори се” данас је замењен вербалним сукобом, свађом, увредама, сарказмом, али може се исказати и ставом тела, као што је надимање груди или нарушавање личног простора друге особе. Јер, сваки човек је осетљив на своју „територију”, и осећа се непријатно и нервозно ако му се други превише приближе. Наваро каже и да нас нечији говор тела може упозорити на опасност и дати нам време да избегнемо потенцијални конфликт. И то је један од добрих разлога за проучавање невербалне комуникације.

(Фото Пиксабеј)

Стопала су најискренија

Препознавање потиснутих осећања кроз покрете и гестове подразумева пажљиво посматрање саговорника, и уочавање сваког одступања од дотле уобичајеног понашања. Рецимо, ако се та особа при помињању одређене теме нагло укочи, или ако почне да се нагиње даље од вас, или да наједном „брише прашину” с крила док седи, то значи да јој је непријатно. Кад људи током разговора стисну усне или их пуће, јасно је да нешто није у реду, да се с нечим не слажу. Уколико особа преко пута нас спусти руке на колена или окрене стопала ка вратима, спремна је да заврши састанак и да оде. Најискренији део тела су управо – стопала. Писац и зоолог Дезмонд Морис приметио је да она изражавају тачно оно што мислимо и осећамо. Родитељи уче дете од малена да обмањује („Барем се осмехни ујаку кад ти приђе”), али поглед на његова стопала која трупкају открива истину. Ноге које се живахно клате лево-десно знак су радости, али ако је покрет претерано жустар у питању је нервоза, док ноге прекрштене у смеру саговорника одају наклоност и интересовање за оно што прича.

Неки покрети искусном посматрачу откривају кад неко лаже или избегава истину, али некад су само показатељ великог стреса, и зато је стручњацима важно да не погреше у „читању”, да се не би невина особа прогласила лажовом.

Шта нас одаје

Невербална комуникација је преношење информација изразима лица, гестакулацијом, гримасама, додирима, покретима, позама, телесним украсима (одећа, накит, фризура, тетоваже...) као и тоном, бојом и снагом гласа (а не само садржајем говора). Ова врста понашања, утврдиле су научне студије, заузима око 60–65 одсто комуникације између две особе. Зато се ово несвесно „издајничко” понашање понекад у стручном жаргону назива и „телефонирање” или „јављање” и оно је тачније и искреније од вербалних исказа.

Особе које ефикасно „читају” овај говор и умеју њиме да управљају биће знатно успешније у животу од оних који немају ту вештину.

Као пљачкаши банке

Како да комуникацију на удаљености од два метра, и то под маском, учинимо разумљивијом?

– Постоји за то одлична вежба: ставимо најлон чарапу преко главе и лица, као пљачкаши банке, и то нас натера да све оно што смо изражавали мимиком пребацимо на тело. Тако и на прописаној безбедној раздаљини „читамо” сваки покрет и позу – наглашава Стојановић.

Коментари1
d7a2a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nikola M. Pavlović
Maska će nas održati, maski hvala! Prolazeći kroz život video sam da su neki ljudi celog života nosili masku i vešto skrivali ono što stvarno misle i što jesu. Ne treba brinuti, ove maske neće sprečiti da prave vrenosti dođu do izražaja.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља