среда, 02.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 03.08.2020. у 19:00 Александар Апостоловски
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Живот без гледалаца

Зоран Радмиловић с маском на лицу игра Радована Трећег пред празним столицама Атељеа 212. Упозоравају га да држи физичку дистанцу од Мире Бањац и да јој никако не прети да ће је вратити у Српско народно позориште у Новом Саду јер се није прилагодила његовој импровизацији. Ако се он не држи текста као пијан плота, зашто не би и Мира, пита се Зоран? Пре него што је изашао на сцену, гледао је нежно флашу ракије у Српској кафани. До пре неколико месеци испио би је на екс.

Сада том чаробном течношћу пере руке и фајта лозом Милутина Бутковића. Јављају му да ће се и та представа преносити уживо, интернетом. Сломљен, наручује сок од бруснице и пита Ташка Начића где да упишу курс јоге, да тренирају заједно. Како да остане онај Зоран Радмиловић, пред 212 празних столица, где чак нема ни Драгана Николића кога је приметио усред неке од ранијих представа и позвао га, као Прлета, да се попне на сцену и заједно укокају неког Немца. Зоран не види друго решење него да се врати у Зајечар или тражи амерички визу и коначно постане Џорџ, газда града Чикага. Али ни тамо није другачије.

Свет је одавно глобално село, што је давно прорекао Маклаун. Мудар тип мора да није избијао из кафане. Штета што није упознао Зорана који је мрзео и себе и публику када је полазио на представе. На многе је и каснио, али када би ступио на сцену, сва та мржња и јед претварала се у експлозију талента којим је хипнотисао публику. Та хипноза траје до данас и преноси се с колена на колено, захваљујући аматерском ве- ха-ес снимку из 1984. године. Баш онако како је предвидео Маклаун. Да ће се Радован Трећи, оданде до вечности, гледати како у граду Чикагу тако и у Трговишту. Али Зорана је инспири- сала публика у мрачној сали. Да му сада кажу да се позоришне представе преносе онлајн, да га гледају на лаптоповима и паметним телевизорима у директном преносу, поново би умро! Не раде ни биоскопи. Како клинцима објаснити да је кримић Мајкла Ћимина „Калибар 20 за специјалисту” могао да се гледа само у „20. октобру” са ортацима, гола „Емануела” у „Одеону”, а вестерн „Сломљена стрела” само у „Славици”. Ех, било једном на Карабурми. Ко је размишљао о мувању девојке, водио је у „Јадран”, а најнамазанији су бирали ложе из прагматичних разлога које није потребно детаљно објашњавати. Они усамљени, одбачени и откачени, клошари или путници који су чекали возове или аутобусе, убијали су време гледајући порниће у биоскопу „Партизан”, објекту револуционарног имена, где су се у прво време приказивали карате филмови. Брус Ли је био цар, а момци из предграђа, махом Роми, започињали су масовне туче током пројекције, а онда су чекали крај да наставе да се лемају напољу, с нунчакама из кућне радиности.

Драган Стојановић

Касније се Брус Ли преселио у елитне биоскопе, а „Партизан” је остао усамљена порно оаза за емитовање шведских и немачких филмова. Подразумева се да нису приказивани Бергман и Фазбиндер. Догађали су се и антологијски неспоразуми, јер су баке и деке, прочитавши репертоар, доводили унуке на преподневне представе, мислећи да гледају романтичну љубавну причу „Залутала у племе Абориџина”. После шпице и првих кадрова, бежали су напоље, остављајући у тами изгубљени полусвет да се забавља сам са собом.

На једној од последњих пројекција у биоскопу „Балкан”, заједно са салом, у пензију је отишао и тада најстарији београдски кинооператер, па сам скокнуо да направим причу с њим. Гледали смо „Спасавање редова Рајана”. Пустио је Спилбегров ратни спектакл и упозорио ме да пажљиво посматрам глуму Тома Хенкса, као капетана Милера, који с одредом ренџера одлази у спасилачку мисију јединог од преживеле браће Рајан. Кинооператер је рекао да је то једна од најбољих мушких улога у историји филма, а ја сам га с подсмехом слушао, размишљајући о Џону Вејну, као Итану Едвардсу у вестерну „Трагачи”, Дику Богарту, одбеглом нацисти у класику „Ноћни портир”, Роберту Дениру као таксисти или Бати Живојиновићу у „Трену”.

Али кинооператорова препорука ми није дала мира, па сам филм одгледао још једном. И још једном, у биоскопу с гледаоцима. Докле ће трајати и хоће ли се икада завршити живот без гледалаца у епохи глобалне вирусне клаустрофобије? Пре неколико дана, Интер и Наполи су играли одлично, али празне трибине су обесмислиле смисао утакмице. Сјајан фудбал се уселио у моју дневну собу, али нисам успео да потиснем осећај досаде и тескобе. И код нас је почело фудбалско првенство. Жив нисам. Играли су Младост и Јавор. Како ће се тек играти кошарка без гледалаца, у животу без гледааца? Заправо, једини стварни живот имају учесници ријалитија. Не носе маске, не одржавају физичку дистанцу, оперу руке кад се сете. За њих не важе препоруке Кризног штаба. Чудаци заробљени у кавезима, једини су који осећају дах слободе. Ваљда су зато толико гледани. И не пада им на памет да изађу напоље. Ако то учине, мораће у самоизолацију. Ми, са ове стране кавеза, још не схватамо ко је заиста закључан! Тако се скарадни телевизијски формат смишљен од стране корпорацијских хидри и подмићених политичара, да скрене пажњу народа од судбе клете, дакле од стварности, претворио у врхунски идеолошки пројекат новог света. Ко хоће исконску слободу, уз солидан хонорар, мораће да постане ријалити звезда. Али услов за то је да његова биографија буде бизарна. Ко је млатнуо бабу и побегао од куће, завевши девојку с уснама напумпаним на пет атмосфера, а потом завршио са њеном сестром, купио је карту за улаз на слободну територију! Тражили смо либералну демократију, добили смо Луну Ђогани. Сетићете ме се кад је прогласе за Јованку Орлеанку.

Коментари3
23e10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksandar Maricic
kultura zamrla, sport zamro. ali inovativni um zeljka mitrovica nas inspirise, od realitija do letecih automobila i ozonizacije krvi.....u gradu u sred korone vidjamo nova kola od 100000 evra koja veze likovi koji porez nisu nikada platili.....valjda im tetke i kanade salju pare....ali kakav premijer, takav predsednik takva vam i drzava.....apsurdistan.
Dušan
Sjajna priča usled ,,mraka,, koji nas je nadvio.
Miroslav
Dirk Bogart Robert de Niro jel su lektori na odmori?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља