среда, 30.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 01.08.2020. у 19:00 Бранко Пејовић
ПРИЧЕ ИЗ Великог рата

Историја у објективу војног свештеника.

Војни свештеник Ристо Шуковић у Вардишту 1915. године приликом служења опела над гробовима српских војника умрлих од тифуса

„У историји српске фотографије ретке су личности које су иза себе оставиле значајан траг, а да се о њиховом животу мало зна. Такву судбину уметника фотографије, која је настајала у најтежим условима од 1914. до 1918. године, доживео је војни свештеник Ристо Ј. Шуковић, учесник и хроничар рата, чији се фотографски записи по својој сугестивности и сензибилитету сврставају међу најбоља остварења српске фотографије. Ради се о фотоаматеру изузетног дара за одабир тема и снимање…”

Овако је у уводу свог записа „Војни свештеник Ристо Шуковић, ратни фотограф”, објављеног у „Ужичком зборнику”1992. године, писала Марина Зековић. Томе додајући да се у фонду фотодокумената Војног музеја у Београду налазе оригиналне фотографије и мањи број поштанских разгледница које је у рату снимио Шуковић.

Родио се Ристо 1885. у Дубровнику и ту завршио гимназију, а потом задарску богословију. Службовао пред рат у црквама приморја као јереј Христифор Шуковић. Први пут је 1913. дошао у Србију и као добровољац учествовао у српско-бугарском рату. Вратио се потом на море, у парохију у Каменарима, где је, сећао се, морао да издржи прогањања аустријске власти, која га је окривила га за велеиздају.

Успева, ипак, Шуковић у лето прве ратне године да се пребаци у Србију, где као добровољац ступа у редове српске војске. Био је у штабу Лимске бригаде и Ужичког одреда, а од априла 1915. постаје хонорарни војни свештеник, све до демобилизације. Престолонаследник Александар јула 1918. одликовао га је златном медаљом. После рата Ристо је у Дубровнику био војни свештеник за све гарнизоне српске војске у Далмацији. Умро је 1939. године.

Није познато када се сусрео са фотографским апаратом и изучио тај занат, а у рату је користио фотоапарат плочаш, са мехом, уз њега и статив. Тада је Врховна команда српске војске увела звање ратни сликар не само за уметнике већ и за истакнуте фотографе. Да се снимцима овековече важни догађаји, личности, борбе, положаји и утврђења, непријатељска зверства... По могућству да у сваком пуку буде по један фотограф.

„Претпостављамо да је Шуковић управо по овој одредби био у могућности да се бави фотографијом. Фотографије које је начинио су настале у периоду од 1914. до 1918. и на полеђини сваке, врло педантно, руком, исписао је легенде. Вредност јесте и документарна и историјска, јер се могу прочитати корисни подаци које је саопштио непосредни сведок догађаја. Фотографије нису претрпане сувишним детаљима, теме су разноврсне. Нема директних снимака борби, али последице рата, жртве, избеглице су ту”, пише Марина Зековић.

Она као најпотреснију сцену Шуковићевих снимака издваја ону на којој је приказан очајни отац, опрхван болом, на гробу свог сина јединца на Кајмакчалану. Шуковићев апарат није мировао ни кад је био у Завојишту Дринске дивизије сликајући изванредне фотографије болесних и рањених, те избеглих мајки са децом. Није пропустио да забележи боравак престолонаследника Александра на фронту стварајући изванредан снимак коњаника у полуокрету...

„Ређају се сцене из свакодневног живота војске и војника, славе, купања, подизање чесми као симбола које Срби остављају будућим путницима намерницима. Ту је и изузетан снимак превоза војника бродом. Има и духовитих сцена требљења од вашију у јутарње тоалете поштара, лица окованих пеном за бријање”, пише ауторка текста о Шуковићу, помињући и друге познате фотографе из тог ратног времена, попут Ристе Марјановића (аутора значајних записа из битака на Церу и Колубари), Руса Самсона Чернова који је био фотограф и филмски сниматељ, шефа фотографске секције Врховне команде Драгишу Стојадиновића и друге.

„Међу великанима свог заната равноправно је место Ристе Ј. Шуковића, врхунског ствараоца који је покаткад за корак испред колега, а по свом исказаном таленту за облик, простор и атмосферу и данас се може сматрати савременим уметником фотографије. Умео је да схвати тренутке који су у рату кратки и сцене које у магновењу пролазе, а истовремено је понирао у људску душу и налазио између ње и природе праву везу. Све је бележио фотографским апаратом, али фотографије нису искључиво објективне, хладне забелешке догађаја, већ у себи садрже драму, лиричност, суптилан хумор и велику топлину људске душе”, написала је Марина Зековић у тексту о Шуковићу за „Ужички зборник”. 

Коментари0
1410f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља