ок се сећа револуције из 1952, која је оборила монархију, и ратова које је после тога имао, Египат прати хаос у суседној Либији страхујући да ће морати да уђе у нови оружани конфликт.
Парламент у Kаиру дао је „зелено светло” за могућу интервенцију на либијском тлу. Председник Абдел Фатах ел Сиси повукао је „црвену линију” између либијских градова Сирт, капије према нафтним пољима на истоку, и Ђуфре, ваздухопловне базе у средишту земље, дефинишући је као границу одбране националне безбедности и претећи војном интервенцијом ако либијске милиције које имају турску подршку покушају да је пређу.
Египат, УАЕ, Русија и Француска подржавају снаге Либијске националне армије генерала Халифе Хафтара које контролишу исток, док Турска штити такозвану владу националног договора премијера Фајиза ел Сераџа, базирану у Триполију уз признање УН.
Откако су Хафтар и његови руски плаћеници претрпели губитке који су милицијама из Триполија омогућили да се приближе на око хиљаду километара од границе с Египтом, у Kаиру се множе спекулације о египатској војној интервенцији, мада су подељена мишљења о томе да ли би била реч о ваздушним ударима у зони Сирт–Ђуфра, или би биле послате и копнене снаге.
Сиси је недавно примио делегацију племенских вођа са истока Либије, које су га позвале да војском спречи продор снага „под командом Анкаре”. Хафтар апелује да се оконча „илегално присуство” Турске у Либији. Сиси, који је на власт дошао војним ударом и рушењем Муслиманске браће, највише зазире од онога што у Kаиру називају „троуглом Муслиманске браће” – Турска, Kатар и Тунис.
Египат сумња у то да ће племенски подељена Либија функционисати као централизована држава, али жели да предупреди ширење безакоња и приближавање хиљада исламиста са запада Либије, којима је Турска омогућила одлазак из Сирије. Пентагон је установио да нема доказа да се на турском платном списку налазе џихадисти Исламске државе или Ал Kаиде и да су плаћеници мање мотивисани идеолошким и политичким мотивима а највише новцем и обећањем да ће добити турско држављанство.
Извештај је застарео, тврди Сиријска опсерваторија за људска права. У време кад је писан, у Либији није боравило више од 3.800 плаћеника из Сирије, али је њихов број после јунских офанзива владе у Триполију повећан на око 16.000, укључујући и махом туниске борце Исламске државе.
После састанака које су организовали Владимир Путин и Ангела Меркел, и Сиси је почетком јуна мировном иницијативом покушао да обезбеди ослобађање Либије од „екстремиста” и странаца, али је власт у Триполију одбацила „Декларацију из Kаира”.
Русија и Турска сложиле су се да је неопходно ново примирје, али Анкара инсистира да Хафтар буде уклоњен са свих позиција и да његове снаге напусте Сирт и Ђуфру пре него што би се отворили преговори са неким новим представницима из Бенгазија и Тобрука, седишта Хафтарове власти.
Турски председник Реџеп Тајип Ердоган не одустаје од војног интервенционизма: у Сирији, на северу Ирака. Прети да ће устати против било каквог покушаја дестабилизације Азербејџана. Само захваљујући брзој интервенцији Ангеле Меркел избегнута је војна конфронтација са Грчком у источним водама Егеја, али Либија остаје највећи изазов.
Суочен са озбиљном економском кризом, Ердоган покушава да створи представу да иза себе има домаћу јавност, па и читав муслимански свет, који је покушао да засени претварањем Аја Софије у џамију. Резултат тога је да Анкари прети озбиљна међународна изолација.
Дуел Турске и Египта, две регионалне силе равномерне војне моћи, засад се своди на размену оптужби и дипломатско маневрисање, али, док се перспективе политичког решења сужавају, могућности за проклизавање у војни конфликт се увећавају.
У Kаиру немају илузија о дуготрајној нестабилности Либије, али покушавају да спрече њену „сиризацију” или „сомализацију”. Иако делује као да је војна ескалација у другом грађанском рату Либије неизбежна, шансе за макар привремено примирје постоје. Египат не одустаје од политичког решења, али је јасно да ће прихватити ризик интервенције уколико буде морао.
