понедељак, 10.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 15.07.2020. у 20:22 Борка Голубовић-Требјешанин

Овде нас непрестано тресу громови и олује

Ово је типична женска прича. Прича о трагедији жене на Балкану, каже Весна Чипчић о својој новој улози у представи „Living room” Весна Чипчић
Весна Чипчић (Фото: Александра Погуберов)

Сусрет са редитељем какав је Ерсан Мондтаг бескрајно је узбудљив и провокативан. Нешто за чим као глумица чезнем већ поприлично дуго када је реч о позоришту, прича за „Политику” глумица Весна Чипчић која, упркос сплету епидемиолошких околности, ово лето проводи радно.

У Београдском драмском позоришту недавно су почеле пробе представе „Living room” у режији Ерсана Мондтага, берлинског редитеља, пореклом из турске заједнице у којој играју Весна Чипчић, Александра Ања Алач и Љубомир Булајић. Премијера ће, ако околности дозволе, бити изведена у завршници овогодишњег 54. Битефа. Од јесени „Living room” би требало да буде део репертоара БДП-а.

Протеклих дана Весна Чипчић боравила је на Дивчибарама јер су имали малу паузу у раду, а ово су њени први утисци о представи и сарадњи са Мондтагом:

– Процес је необичан, јер после неколико проба за столом крећемо на сцену која је већ припремљена готово за премијеру. После дуго времена имам утисак да је све што се дешава током процеса у служби глумца. Као да сви раде да бих се добро осећала. Ерсан Мондтаг је изузетно интересантан и успешан редитељ овенчан многим значајним наградама у Немачкој и у Европи. Тако успешан, а тако једноставан, скроман и спреман на сваки договор и уважавање глумца. Огромна је привилегија наћи се са оваквим уметником на пројекту попут овог који смо започели.

„Living room” је део Мондтаговог, прошле године у белгијском театру НП Гент започетог истоименог пројекта. Односно, други део трилогије „The Living”, која прича о томе шта је живот. По чему је ова прича нама блиска и колико је комплексно сценски је оснажити, Весна Чипчић каже:

– Прича коју желимо да испричамо јесте заправо слика овог нашег простора у којем живимо, са свим нашим мукама и недаћама које пролазимо током последњих четрдесет година. Лако ми је препознати је, јер је све доживљено. То јесте и моја лична прича. Дакле, говоримо о распаду оне прелепе земље која се звала Југославија, о ратовима које смо прошли до данашњих протеста и незадовољства који нас је извео на улицу.

Представа „Living room” прати причу жене која се у дневној соби спрема за посао... У каквом стању затичемо ову хероину? Шта је све смештено у њене четири деценије? Шта се десило са њеним сновима?

– Моја јунакиња је права оперска дива озбиљне каријере и великог професионалног успеха. Пучинијева Тоска је рола која ју је пре свега прославила и винула у сам врх. Вољена и слављена. Са професионалног аспекта задовољна и остварена, али јој животне околности нису дозвољавале спокој и мир. Сина јединца изгубила је под неразјашњеним околностима, а у једном од ратова остала је без мужа. Осуђена је на самоћу и непрегледну тугу. Она више нема снова и мотива за живот. То и јесте разлог њеног трагичног краја – наводи наша саговорница и објашњава да ли су и колико политичке околности мењале живот њене јунакиње:

– Ово је типична женска прича. Прича о трагедији жене на Балкану. Жене на овим нашим просторима које вазда и непрестано тресу громови и олује. Политичке неприлике и турбуленције су константа, која се по неписаном правилу свако мало понавља. Готово се прецизно могу предвидети наступајући догађаји. У прилог представи „Living room” коју правимо на жалост су и последњи догађаји који се дешавају у нашој земљи. Ови протести нису ни случајно платформа за испољавање агресије, већ вапај и молитва унесрећеног народа.

Свет се дебело љуља. Дебело је искочио из зглоба, како би Шекспир рекао. Где ће њена јунакиња завршити на крају 2020. године, у времену пандемије, питали смо Весну Чипчић:

 Како сам вам већ доста тога открила, доћи ћете и видети шта смо то закували. Ово је улога која долази баш онда када треба. Имам утисак да је она мене пронашла, а не ја њу. Велика је радост и узбуђење. Та опсежна палета живота које сам захваљујући глуми оживела на сцени, учинила ме је бољим човеком. Неутољива потреба за игром моја је животна терапија и питање освајања слободе. Када је о животу реч то су моја деца: Ања и Иван Вања. Како Хајнер Милер каже: „Некад човек издржи премало, некада превише. Живот је безобразлук.” Додала бих: без обзира на то, треба га волети да бисмо га живели.

Коментари0
85a2f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља