уторак, 11.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 13.07.2020. у 12:31 Бранко Пејовић
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Срећа коју је донела слобода

Швајцарац Арчибалд Рајс, један од првих који је ушао у ослобођени Београд, водио је дневник о победоносном походу српске војске
Споменик Арчибалду Рајсу у Београду (Викимедија)

После четири крваве ратне године српска војска у силовитом налету ослобађала је у јесен 1918. део по део отаџбине. Поражени окупатор  безглаво се повлачио пред ослободиоцима.

Са српским јединицама ступао је и Арчибалд Рајс, швајцарски професор, криминолог, публициста. Дошао је у Србију 1914. на позив српске владе да истражује злочине окупатора над цивилним становништвом, да би током ратних година упознао и заволео српски народ, с којим је остао до краја живота (1929. умро у Београду).

Догађаје у ослободилачком походу српске војске ратне јесени Рајс је педантно бележио у свом дневнику. Те записе је водио од 8. септембра 1918. када је у рано јутро кренуо из Солуна ка северу, опрезно  напредујући кроз ровове и логоре под артиљеријском ватром, а завршио 8. новембра исте године у ослобођеном Београду. Ови делови Рајсовог дневника објављени су у књизи „Голгота и васкрс Србије”.

Пише он да су 27. октобра  стигли у Свилајнац који је окупатор тог јутра напустио: „Немци су хтели да запале мост, али свилајначка деца су угасила пожар. Уосталом, Немци и Аустријанци, по свом обичају, понашали су се као  дивљаци при одласку: они су пљачкали и злостављали становништво! Показују ми опљачкане радње. Све је узето, а оно што нису могли однети, оштећено је. Дочекани смо одушевљено од становништва. Они нам долазе у сусрет играјући и певајући. Човек осећа уживање и сву радост ових бића што су најзад слободна”, бележи Швајцарац.

Али игру, песму и загрљаје, надохват слободе, сустижу и лелеци. Рајс се три дана касније затекао у Умчарима, где је за ову несрећу чуо: „Поред наше собе жене оплакују  војника који је јуче погинуо заједно са сеоским кметом, у тренутку кад је овај хтео да га загрли. Један аустријски куршум убио је обојицу.”

Из Београда се Немци и Аустријанци повлаче пред ослободиоцима, који су већ у Гроцкој. Арчибалд Рајс иде ка престоници 1. новембра и о томе записује:

„Београд је слободан и дивизија ће логоровати у престоници... Остављам коња у дивизији и улазим пешице у Београд. Ја сам један од првих који улази у престоницу. Све становништво је по улицама. Одушевљење је огромно. То је поплава цвећа, венаца, пешкира које дају у знак добродошлице. А сви пешкири носе датум! Кад су жене имале времена да то извезу? Усред вароши на Теразијама гужва! Млади добровољац служи ми као гардиста и једва ми крчи пут. Одлазим у општину да поздравим општински одбор. Ту наилазим на срдачан пријем. Шетам се тако до 18 сати и враћам у дивизију са двадесетак пешкира, успоменом на овај дан ослобођења Београда...”

Седам дана касније у ослобођену престоницу стиже принц Александар Карађорђевић. Рајс у дневнику пише да је принчев аутомобил стигао у варош у поподневним сатима, где је наследника престола говором дочекао председник општине:

„Принц одговара једноставно гласом који се чује, али он је узбуђен. Затим поздравља све великодостојнике. Хорови певају химну и маса виче ‒ Живео! Сада одлазимо сви пешице у Саборну цркву. Принца прате председник општине, чланови општине и официри, испред њих неколико војника који им крче пролаз кроз гомилу. Жене се бацају на колена ‒ Живео! Тај пресрдачни дочек узбудљив је до крајњих граница.”

„Најзад стижемо до Саборне цркве. Она је импознатна, осветљена електричним сијалицама и украшена зеленилом које је свуда распоређено. На вратима принца дочекује свештенство које му предаје Свето писмо. Хор пева химну и церемонија је кратка. Излазимо и принц одлази аутомобилом у свој привремени двор, Крсмановићеву кућу. Пролазим туда и улазим да видим да ли га могу поздравити. Топао дочек од стране дворских официра. Принц ме позива на вечеру. То је моја прва вечера у престоници после толико година искушења! Овој незаборавној вечери присуствовали су принц Александар, министар Нинчић, пуковник Калафатовић из Главног стана, пуковник Дамјановић, шеф полиције у Главном стану Туцаковић и ја”, записао је у свом дневнику пријатељ српског народа Арчибалд Рајс.

Коментари3
35a9c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

bambi
Sto ne pisete kako je Tito sa komunistima vodio borbu protiv cetnika i ostalih domacih izdajnika. Protiv ustasa, nacista, crvenokosuljasa, ljoticevca, balija? Uzimate iz istorije samo ono sto je sada moderno?
Dragan Pik-lon
Kad bi dao Bog da se rodi jos jedan ovakav Svajcarac i da zajedno sa srpskom vojskom udje i oslobodi srpski Prizren.Da vodi dnevnik i opise sve zlocine UCK-hirurga.Svet ovakvima veruje.Arcibald Rajs je srpski svetionik.Slava mu!
Banija
Samo smo se mi kao narod i (vlast) prema njemu i mnogima stranim drzavljanima i pre i posle veoma , veoma obrukali.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља