четвртак, 13.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 07.07.2020. у 22:10 Андријана Цветићанин
НЕ САМО О ПОСЛУ: СТЕФАН МИТИЋ ТИЋМИ

Уместо фудбала изабрао књижевност

Писац из Лесковца открива како се заинтересовао за лепу реч, шта је све могао да буде и ради у животу, како живи судбине јунака својих књига и како је искористио пролеће под короном
(Фотографије Ј. Глигоријевић)

У једном интервјуу Стефан Митић (28) је за себе рекао да је „сав од парадокса”, наводећи пример да обожава ајвар, иако не воли паприку.

Помало необично за неког ко је родом из Лесковца.

Завршио је Факултет за спорт и физичко васпитање у Нишу, али никада није радио као професор. У домаћој књижевности познат је и признат као аутор три изузетне књиге. Објављени су му збирка песама, потом два романа за децу и одрасле.

Ја сам Акико

Првенац „Ја сам Акико” je прича о девојчици која не признаје границе, Проглашен је књигом године на Међународном фестивалу „Трг од књиге” у Херцег Новом, у Црној Гори, уврштена међу 200 најбољих дечјих књига на свету Међународне омладинске библиотеке из Минхена. Непосредно пре проглашења ванредног стања, због пандемије вируса корона, издата је нова књига нашег саговорника „Капут од маховине”.

У локалној заједници, током студирања, Стефан је био активиста Омладинског клуба Анчики – ОКАН, у истоименом лесковачком насељу. За бројне акције: обнова и уређење просторија месне заједнице, отварање бесплатне библиотеке с више од 5.000 књига, прикупљање хуманитaрне помоћи за лечење деце и младих, организовање културних вечери чула је, аплаудирала читава Србија. Фондација Тање Петровић, прерано преминуле уреднице сајта „Политике”, која додељује награде у домену културног активизма, уручила им је пре неку годину награду за ентузијазам и допринос култури.

Писац за кога су књижевни критичари после првог романа написали да је на трагу великог Мике Антића, речима је у новом делу осликао Најдана, младића коме из леђа расту и листају гране. И мучи га дилема да ли је човек или стабло, да ли је посебност коју носи терет или таленат, како да се избори с изопштавањем из заједнице.

Личну дилему који факултет да упише решио је тако што је уместо књижевности изабрао нешто потпуно другачије.

– Нисам желео да ми књижевност у било ком тренутку преседне. Или да постане морање. Нисам себе видео у свеже испегланом оделу од сомота, за катедром, у канцеларији. У пиџами, за писаћим столом, то јесам. С лоптом под мишком, и то јесам.

Одлуке о спортској каријери – играчкој или тренерској које је доносио, описује искуством других.

– Прочитах негде скоро, Славнић је, у једном луксузном хотелу, на припремама за Светско првенство, од хлеба правио куглице и гађао грофице и баронице које су ту одселе. Због тога га тренер Ранко није ставио у екипу. Да сам „остао” у спорту био бих (уз дужно поштовање) попут Моке у овом мини-инциденту. После бих се, хранећи голубове или отресајући столњак после ручка, сећао тог догађаја. Мрвицу по мрвицу.

У породичном стаблу младог писца, који живи на релацији Београд – Лесковац, интересантно је, нема ни спортиста нити писаца.

На питање од кога је наследио дар, у мејлу, како је вођен овај разговор, појашњава:

– Могао сам да вртларим, узгајам петуније, као мајка. Могао сам да предајем и продајем текстил, као деда. Или да камионишем, превозим вуну, као други деда. Или да ћумуришем. Могао сам да постанем бубњар због ујке, али сам, на срећу или нажалост, изабрао другу врсту лупања – по тастатури. Онда бих након добошарења стварао музику под шатором, овако стварам књижевне јунаке под лампом, за писаћим столом, у омиљеној пиџами коју сам добио на поклон из Милвокија. Остатак моје фамилије су људи у плавим униформама. Од њих сам наследио жељу за успостављањем реда. Не оног међу људима или у регалу, већ међу реченицама, у романима, сценаријима. Стојим над текстом и саобраћам, саосећам, повезујем… Увек на некој раскрсници, увек у неком између. Ни тамо, ни овамо.

На свакодневним животним раскрсницама обрео се једном приликом на острву у Грчкој радећи посао аниматора у луксузном хотелу.

– Мало аутобусом, мало пешице, већи део пута стопирањем. Сећам се, донекле ме је возио Грк који не воли Албанце, потом Албанац који не воли Грке… Ја сам говорио: „Ок, ок”. Дуго сам путовао, укоферен. Трајало је. Када сам, касно увече, стигао у хотел сачекао ме је надимак Одисеј, због читаве пустоловине. Звали су ме Оди. Било је то феноменално искуство с гостима из Француске, Пољске, Белгије, Србије... Боћање, мини-диско, комеди-театар, сиртаки...

Сада нема жељу да напусти Србију.

Духовито појашњава да му је стално место боравка у аутобусима аутопревозника на линији Лесковац–Београд.

– Једина селидба о којој тренутно размишљам јесте селидба у кожу мојих књижевних јунака и јунакиња.

Открива да је у радној верзији недавно изашлог романа јунак била девојчица Вишња.

– Пре годину и по дана у летњиковцу, другарима сам показао читав нацрт романа и дочаравао, узбуђен, машући рукама као некакав диригент. Међутим, нисам могао на њена нејака плећа да спустим стабло, па је Вишња постала Најдан. Идеја о сликовници се разгранала у поетску исповест јунака који је статичан. Његова унутрашња превирања, филозофија живота и догађаји који га окружују доносе неку врсту чудновате авантуре и прерастају у карневал. Карневал спознаје. Ушао сам у његову кожу, у његову кору и отпочео причу знајући тачно шта ће се десити на крају – појашњава Стефан Митић.

Током ванредног стања млади аутор је радио – писао, читао. Написао је сценарио за дугометражни цртани филм са сценаристкињом Гораном Домић.

– Завршио сам једну кратку причу, започео неколико нових записа. Открио сам неке дивне ауторке и ауторе: Елијаса Канетија, Аделин Диједоне, Макса Потера, Афинити Конар… У међувремену, веселост је смењивала анксиозност и обрнуто, мењале су место: хоп, хоп. Као код већине – описује свој дневни ритам у ванредном стању.

Као неко чија се дела препоручују читаоцима свих старосних доби, питали смо колико је сам читао када је био дете и како данашње генерације вратити књизи?

– Све док у Лесковцу постоји један дечачић Јанко коме су позоришне даске значајније од даски на којима се служи капричоза, деветогодишња Јана из Новог Сада која пише о чудним мачкама, ја не бринем. Верујем да ће феномен белог папира, празног платна, бити једнако изазован и будућим генерацијама. Да ће се стварати лепа уметност мимо тих токова, тик-токова, окова. То је неминовно. Увек је било тако кроз историју. Увек нешто шушне и хоп – ето нам, рецимо, луде Раде, Раде Петровић која жели да расклопи трактор свога оца у тишини. Или Стефана Станојевића из Панчева са збирком песама „Напади панике” – каже оптимистички.

Смисао у писању

У детињству је, открива, више волео да јурца за лоптом него за оценама или лептирима. На породична весеља, када је био дечак, одлазио је у дресу Синише Михајловића. – Обожавао сам да играм и да пратим фудбал. Читање сам касније заволео лудачки: прво поезију, затим прозу. Љубав према литератури дошла је спонтано, ненаметљиво, као нешто што ми је обогатило и допунило живот, пре свега онај унутрашњи. Без уметности био бих шупаљ, као нешто баш шупље, понављам то као мантру. Писање ме је учовековечило, оживело, дало смисао кад нигде смисла около нисам видео. Писање је било мој бег из егзистенцијалног вакуума.

На последње питање да ли да га потпишемо Митић или Тићми, јер користи право презиме и разиграну верзију, опет један преседан и књижевна препорука: – Потпишите ме Птићми. Расцвркутао сам се доста у овом разговору. Попут вране у књизи „Туга је пернато створење”. Овом приликом је препоручујем, зашто да не. Као и „Стварни живот” Аделин Диједоне.

Чудо из провинције

О ангажману у Омладинском клубу Анчики – ОКАН, у истоименом лесковачком насељу Стефан данас чува лепе успомене.

– Био је то диван период стварања: ни из чега до чуда из провинције. Прикупљање, уређивање ентеријера, баште. Осликавање зидова у насељу и по граду, хуманитарне акције, гостовања уметника из Србије и региона, турнири, биоскоп на отвореном, сарадња с Википедијом... Шта све нисмо. Био је то диван период: тек тако, од 'ајмо, преко чудеса, до „Музеја ентузијазма” – данас. Нажалост. Свако је пошао неким својим путем.

Да се Едгар Алан По родио у Лесковцу

Како долази из краја Србије с карактеристичним локалним дијалектом, питамо да ли пише на „лесковачком”. – У првој књизи „У’ватиле ме лутке” има неколико песама на дијалекту. Људима се јако, и дан-данас, допада песма „Едгар Алан Кво”, та шта-би-било-кад-би-било ситуација да се По родио у мом родном граду. Имам још неких идеја, али о том потом, не бих да откривам детаље и урекнем.

Такође, Стефан је иницирао да се његове песме преведу на знаковни говор у сарадњи с локалним удружењем глувих и наглувих како би биле прилагођене особама с оштећеним слухом. Снимљен је диск за звучну библиотеку Савеза слепих Србије на коме Стефанове песме чита Александра Хоџић.

Коментари1
f9ceb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevo
Angazman za divljnje! Divim vam se! I za pisanje i druga dela!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља