среда, 12.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 06.07.2020. у 23:07 Александра Куртеш

Матерњи језик

Дуња Карановић (Фото А. Васиљевић)

Жене из различитих крајева света повезује много тога заједничког. Стрпљење, пожртвованост или наглашена брига за друге, осећајност и углавном њихово мање видљиво стваралаштво – чине само неке у низу елемената који су им својствени. Том тематиком бавила се и уметница Дуња Карановић. Она је приредила изложбу цртежа „Матерњи језик” у Малој галерији УЛУПУДС-а. Радови су настали прошле године и подељени су у серије. У првој – „Попречни пресек репродуктивног рада у боји” – говори се о језику везова. Њега су традиционално користиле жене са Балкана, а ауторка га користи за промишљање питања женског рада, репродуктивног и уметничког, као и наслеђа по женској линији.

– Симулирањем веза трудила сам се да пратим линију исцртану женском руком од периода када је она једино тако повезана могла да посредује женској мисли, па до данас кад јој је то мање или више дозвољено – каже уметница.

Друга серија „О љубави и патњи у мравињем писму” представља део Дуњиног истраживања са мастер студија, о искуствима и комуникацији жена у кинеској историји. Ту је користећи комбинацију цијанотипије и веза бележила фрагменте ове комуникације.

– Уочила сам да је кроз историју женска комуникација ограничавана како физички, тако и искључивањем из образовног система, међутим жене Хунан провинције у Кини представљају јединствен пример одступања од овог правила. Њихово женско писмо представља систем карактера којима су искључиво жене из ове провинције остваривале међусобну комуникацију, писале и певале своју поезију, као и исписивале и везле поруке у посебне књиге посвећене женским члановима породице – преноси Карановићева део свог искуства које је стекла боравећи на усавршавању у Кини.

Она напомиње да у време када је стандардни систем кинеских карактера увелико коришћен у свакодневној комуникацији, женама није био доступан јер нису имале приступ школству. Писменост је, како наводи Дуња, сматрана мушком врлином, док је простор жена био сведен на кућу и непосредну околину, што је гарантовала традиција подвезивања стопала. У том ограниченом простору кинеске жене успеле су да успоставе комуникацију и створе књижевна и уметничка дела, а мушкарци су то називали погрдно – мравињим писмом или писмом комараца.

– Језици ручног рада, малог формата и интимних простора чине једну врсту женског наслеђа на које покушавам да се угледам својим радовима. У дугој историји спутавања, велике теме неретко су изражаване малим повезаним формама и ја се само надовезујем на линију наратива, а та линија се одавно везе – поручује сликарка. Изложба њених радова може се погледати до 14. јула.

Дуња Карановић дипломирала је прошле године сликарство на Факултету ликовних уметности у класи проф. Добрице Бисенића. Тренутно похађа МФА студије на Академији уметности Кине. У последњих пет година излагала је цртеже и графике на групним изложбама у Србији и иностранству.

Коментари4
d21d1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Saša
Bravo Dunja, svaka čast, samo naprijed!
Milica
Veoma fascinantno! Koliko su muskarci pokusali da uskrate zenama skolovanje i edukaciju, da su se same zene setila da naprave svoj jezik i pismo... mi zene stvarno jesmo fantasticne!
nikola andric
Somski je ''jezicku sposobnost'' objasnio kao dar prirode. Svako dete moze da nauci bilo koji jezik za , kazimo, 3 godine. Odrasli se uvek cude tom ''cudu''. Majke su po obicaju ucitelji datog jezika. Ali imamo i ''samohrane'' oceve, babe i dede od kojih deca uce jezik. Dakle pretpostavka je da dete uci jezik od vaspitaca? Ali ''pizin '' sugerira drugu mogucnost. U juznoj Americi gde su radnici uvozeni iz raznih zemalja deca su sama izmislila jezik koji nijedan od roditelja nije razumeo.
Зоран Маторац
Тачно је да дете може да научи брзо неки језик. Али тачно је и да матори људи, који су школу одавно завршили, дозвољавају себи да јавно, пред оволиким светом, пишу: "мозе да науци, казимо... цуде том "цуду"... уцитељи...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља