субота, 15.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 06.07.2020. у 22:00 Марина Вулићевић

Човек није зупчаник у дивовској машини

Подигавши поглед с логаритма и синусоида, угледао сам људски лик, у који више никад нисам престао да будем загледан, речи су Ернеста Сабата
Ернесто Сабато снимљен 1975. У његовом дому у Буенос Ајресу (Фото: EPA/STR)

У књижевности су најзанимљивији они јунаци који се непрестано преображавају у прозном свету, они који испољавајући контрадикторне особине тиме постају једно са самом природом живота, трагају за одговорима изван стварности и не плаше се да при том уроне у таму и погледају злу у лице. Такви су јунаци аргентинског писца Ернеста Сабата (1911–2011), а могло би се рећи да је такав био и он сам.

Целовита слика коју о њему стичемо, после читања текстова новог броја часописа „Градац”, још једном подсећа на то да је био не само велики писац, већ и „велики човек који пише”, каквим је он у ствари сматрао Борхеса. Та величина огледа се у прихватању људске егзистенције са свим њеним противречностима, у светлости и тами, божанском и демонском, лепом и страшном. И иако се са њим није увек слагао, Борхес је био присутан у текстовима Ернеста Сабата.

„Упркос сродностима тона, тема, Сабатова Аргентина није потпуно иста као Борхесова. Мање суздржана, ритмична, савладана, она се провлачи између беспрекорних корака танга, залази у оно што музика говори без речи, у тугу која облачи игру тела уз тело. Код Борхеса би се могло рећи да језик следи кораке плесача, а код Сабата, сузе које капљу из његове мелодије”, моћно је схватање у тексту Флоријана Форестије.

Доктор Џекил и Мистер Хајд, једно је од поређења која су га пратила, јер се као риба лако мигољио из једне животне улоге у другу. Како је и сам говорио, као успешни физичар, дању радећи у лабораторији „Кири” у Паризу, ноћу се у претварао у разбарушеног надреалисту. „Помало налик домаћици која би се преко дана посвећивала поштеном послу код куће, а кад падне мрак, одавала се проституцији”, нашалио се у једном разговору из 1983. године.

Иако је одмалена био окренут сликарству и књижевности, тај његов прелазак из науке у уметност има велику важност за Сабатово виђење света и човека, у којем разум има лажну превласт над опасностима домишљања и неизвесности, о чему је писао у делу „Појединац и универзум”.

„Иако сам студирао физику и математику, дисциплине које су ми пружиле некакво апстрактно и идеално уточиште у ’платонском рају’ далеко од световног хаоса, ускоро сам схватио да слепа вера коју неки научници имају и чисту мисао, у разум и Напредак (са великим Н) чини да занемаре или чак презру суштинске аспекте људског живота, попут несвесног и митова, који леже у пореклу уметничког израза. Укратко, скривену страну људске природе. Све што је недостајало у мом чисто научном раду, што је Мистер Хајд, који је сваком Доктору Џекилу неопходан ако жели да буде комплетан појединац, пронашао сам у немачком романтизму, и изнад свега, у егзистенцијализму и надреализму. Подигавши поглед с логаритма и синусоида, угледао сам људски лик, у који више никад нисам престао да будем загледан”, рекао је у интервјуу за Унеско курије, 1990. године.

Оно од чега је Сабато зазирао био је тај апсолутни суверенитет науке и прогреса, који је човека сводио на „зупчаник у дивовској машини”.

„И капиталистичке и и марксистичке теорије допринеле су ширењу ове нажалост искривљене слике у којој се појединац утапа у масу, а мистерија душе своди на емисију зрачења која се физички може измерити”, казао је Сабато у истом разговору.

Није сваки интелектуалац спреман да призна чињеницу да је загазио у идеолошки сумњиве воде, али Сабатов пример је светао. Иако исконски склон анархизму и присталица слободе и социјалне правде, доспео је у строго детерминисани комунистички покрет, где је провео четири године. Срећом, прозирући тоталитарну природу Стаљинове владавине, (као што је потом разоткрио и владавину Перона у Аргентини), и дубоко сумњичав у односу на московске процесе, уместо одласка у Русију на две године, побегао је у Париз да се посвети атомској радијацији.

За данашњег човека важна је ова Сабатова мисао, суштинска за његово стваралаштво: „Карактеристика новог друштва је квантитет. Феудални свет био је квалитативан: време се није мерило, него се живело у мери вечности и било је природно време пастира, буђења и одмора, глади, јела, љубави и подизања деце, пулс вечности. Било је то квалитативно време које одговара друштву које не познаје новац.”

Због тога се у својим романима окретао мрачним дилемама постојања, злу, Богу, судбини, смислу живота, нади, слепилу и способности виђења ствари. У књигама есеја преиспитивао је смисао књижевног позива, духовну кризу нашег доба. Клаудио Магрис сматра да Сабата чини великим то што пушта да говори „онај други писац, онај двојник, излажући се истој опасности којој се излаже и писац, говорећи о поражавајућим истинама”. У његовим романима „Тунел”, „Абадон, анђео уништења”, „О јунацима и гробовима” Драган Великић види стварне јунаке, као људе које смо некада познавали, а не приказе од папира. Александра Манчић, која је превела „Абадона” на српски језик, Сабатовог човека објашњава кроз драматичну борбу између детерминисаности физичког света и слободе свести. Мухарем Баздуљ у тој прози увиђа дубоке одјеке Достојевског, Борхесов пророчки лик, путеве судбине и слободе.

Та Сабатова жеља да живот претвори у простор људскости нашла је своју примену и у његовој улози председника Националне комисије за нестале особе CONADEP, после војне хунте у Aргентини, у састављању извештаја „Никад више” који је био предат тадашњем председнику Аргентине Раулу Алфонсину , септембра 1984. године.

„А како ћемо да пренесемо нове вредности нашој деци ако у простачкој папазјанији у којој живимо нема никакве разлике између јунака и злочинаца? И немојте мислити да претерујем. Зар није злочин то што се милионима сиромаха отима оно мало што им припада?”, рекао је Сабато 2002. године. Окренут младима, нади и будућности, цитирао је Хелдерлинову мисао о томе да тамо где је велика опасност расте и лек за спасење.

Коментари0
5c4a0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља