субота, 15.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 08.06.2020. у 08:00 Зоран Миливојевић
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Опште неповерење

Ово осећање настаје када између људи почне да се јавља сумња у нечије добре намере, способности и доследност, а када се одсуство вере у институције и ауторитете појача, настају политички проблеми и теорије завере
(Срђан Печеничић)

Колико верујете људима? Колико онима који су вам блиски, а колико онима који то нису? Колико верујете институцијама? Колико верујете полицајцима, тужиоцима, адвокатима, судијама? Колико верујете новинарима, а колико верујете лекарима? Политичарима? Међународним организацијама? По свему судећи, индекс општег поверења је код већине људи изузетно низак.

Поверење је темељ бројних људских односа. Добро је познато да ће свака љубавна веза или брак тешко опстати ако не постоји обострано поверење партнера или супружника. Када бар једна особа сумња у искреност љубави и добронамерности друге, настаје спирала сумње која нагриза заједништво.

Сила која повезује

Као што је поверење важно на микросоцијалном нивоу, када су у питању парови и породице, важно је и на макросоцијалном, то јест на нивоу целокупне заједнице или државе. Да би заједница добро функционисала потребно је да између њених чланова постоји бар минимално поверење. Како је поверење главни састојак појединчевог осећања припадности заједници, када га нема, нема ни главне кохезивне силе која међусобно повезује појединце у заједницу.

С обзиром на друштвену важност поверења, можемо се запитати шта је заправо поверење, колико је оно данас присутно код нас и у међународним оквирима и шта је његова супротност.

Један од начина на који можемо говорити о поверењу јесте да га схватимо као једно од осећања. На пример, када нам нека особа нешто говори, ми јој можемо веровати или не веровати. Можемо веровати да нам говори истину или сумњати да нас лаже или да из неког другог разлога говори неистину. Ако оценимо да нас друга особа лаже, тада можемо претпоставити да има неки скривени разлог за то. Тада можемо мислити да особа нема добре намере, већ да нас из неког свог скривеног разлога обмањује.

Када нам неко, на пример, каже да ће нешто урадити, ми можемо веровати да је та особа заиста способна да то учини или можемо сумњати да заправо нема потребну способност. Када проценимо да неко има способности да нешто учини, ми још не знамо да ли ће особа то заиста учинити, то јест да ли је од речи, да ли је доследна ономе што је најавила. Некада људи имају добру намеру, имају потребне способности, али не ураде оно што су рекли да ће урадити.

Према грубој подели постоје три врсте поверења: ми можемо веровати да неко има добре намере, да има способности и да је доследан и истрајан у ономе што је рекао да ће учинити. Супротност поверењу је неповерење или, тачније, сумња. Према томе можемо сумњати у нечије добре намере, нечије способности и нечију доследност.

Када некоме верујемо тада постоји ризик да ће нас преварити. Када сумњамо у некога тада се дистанцирамо од те особе како бисмо се заштитили. Оно што нас покреће на оправдану сумњу јесте када се у туђем понашању нешто „не уклапа”, када интуитивно оценимо да постоји разлика између изјава и понашања. Други разлог за оправдану сумњу јесте када нека већа вредност мења власника, јер тамо где је новац, тамо су често и преваранти.

Сумња у ауторитете

Постоји и неоправдана сумња која се у жаргону често означава као параноја. Особа с параноидним ставом живи у непријатељском свету у којем стално ишчекује да буде преварена и искоришћена. Веома често у њиховој личној историји налазимо да су у детињству и младости били изневерени од оних који су им били важни и за које су били емотивно везани, тако да оно што су „научили” о људима у својој прошлости, некритички примењују на садашњост. На исти начин и грађани који су били преварени од ауторитета у прошлости, не верују ни садашњим ауторитетима, ни домаћим ни страним. Оно што се заправо догађа последњих деценија на светској сцени јесте да је све више оних који не верују ауторитетима, првенствено захваљујући информацијама које налазе на интернету.

Један од главних разлога лежи и у понашању самих ауторитета који су изгубили дугорочну веродостојност због пропуста којима су остваривали краткорочне интересе. Из тог разлога је све више разних теорија, такозваних теорија завере у којима се грађани света доживљавају као објекат остварења нечијих интереса. Зашто такозваних? Зато што ми не можемо знати шта је права истина. Остаје нам само да верујемо или да сумњамо. Глобална масовна сумња је постала прворазредни политички проблем који само што није експлодирао.

Коментари4
1068c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljudmila
O kakvom poverenju govoriti kada nas stalno varaju. Drzava stane iza turistickih agencija, a ne iza gradjana, omoguci im da novac gradjanima vrate tek za dve godine, suprotno Zakonu, ali po specijalno donetoj Uredbi. A onda ni to se ne postuje. Agencije traze da im gradjani potpisu da se odricu dela novca na ime administrativnih troskova, i da daju saglasnost da budu pokradeni. Dakle vlast donese nepovoljan zaakonski akt, pa ni to ne postuju. Lazu i varaju. Ovo je samo poslednji primer.
Dubravko
U Americi je već eksplodirao ... U Hrvatskoj crkva ima vrlo jak utjecaj na ljude i unatoč mnogim razlozima eksploziji stvari su još uvijek pod kontrolom.
dragan Pik-lon
Gospodine Milivojevic,hvala vam na ovom tekstu.Opste nepoverenje je zavladalo gotovo svud ali ne u drustvu u kojem zivim.Zasto vam se zahvaljujem?Zato sto se vise ne kajem sto sam ovde(odavno)dosao autostopom.Sa plasticnom kesom i u njoj cetkicom za zube,bez paste i jednim parom carapa.Poklonom od tetke Carapanke.U ovom drustvu nema teorija zavere zato sto su sva medija slobodna i konstruktivna.Ne samo to,nego svaki gradjanin moze da nadgleda rad policije,tuzilastva i sutva......!
Irene
Vi Zorane opisujete jednu autoritarnu, kolektivisticku i maskulinu kulturu. Kulturu gde se tezi za sigurnoscu, tesko oprasta i plasi gubljenja obraza (prema Hofstedes kulturnom kompasu). Ukucajte Serbia, Montenegro i npr. Sweden u njihov 6-D model, vrlo je interesantno poredjenje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља