четвртак, 01.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 14.05.2020. у 22:30 Мирјана Сретеновић
ИНТЕРВЈУ: АНДРИЈА ФИЛИПОВИЋ, филозоф

Осећање катастрофе сви делимо

Данас смо суочени са загађењем ваздуха, топљењем глечера, дугим сушама, интензивним пожарима, честим поплавама. Човек својом активношћу доводи у питање властити опстанак
Андрија Филиповић (Фото лична архива)

У студији „Conditio ahumana ‒ иманенција и ахумано у епохи антропоцена” др Андрија Филиповић пише о проблемима који су настали посредством човековог деловања на природу. Аутор анализира антропоцен ‒ геолошку епоху која је пресудно одређена људском активношћу на планети.

Андрија Филиповић је филозоф, аутор књига „Естетске револуције”, „Брајан Масуми ”, „Жил Делез”, превео је дела Жила Делеза, Мишела Фукоа, Ролана Барта, Терија Смита, Алеша Ерјавца и многих других.

Оног тренутка када је човеково делање постало геолошка сила, разлика између природе и друштва је нестала 

О антропоцену се говори као о „епохи људи који су постали геолошка сила”. Који еколошки изазови карактеришу ову епоху?

Антропоцен је, филозофски речено, хиперобјект – феномен који ће трајати толико дуго и толико је сложен да је тешко схватити шта то заправо значи на нивоу свакодневног живота, али и на нивоу целокупног појединачног људског живота чија је дужина свега стотину година у најбољем случају. Поред глобалног загревања изазваног сагоревањем фосилних горива, други еколошки изазови антропоцена односе се на почетак тестирања атомских бомби и експлоатација нуклеарне енергије, а самим тим и проблем радиоактивног отпада (сетимо се Фукушиме, али и Чернобиља који је поново постао актуелан ових дана због пожара на том подручју); односно почетак масовне производње и употребе пластике у потрошачком друштву која потом као микропластика улази у састав тела многобројних живих бића од риба у океанима па до људи који те рибе једу. На крају, ту је реч и о шестом великом изумирању биљних и животињских врста које је у току, а чији је главни узрок губитак станишта због индустријске активности човека.

У којем односу у антропоцену стоје природа и друштво, природна климатска сила и људска моћ?

Стоје у односу идентитета. Оног тренутка када је човеково делање постало геолошка сила, разлика између природе и друштва је нестала. О томе пише индијски историчар Дипеш Чакрабарти, за кога климатске промене означавају имплозију разлике између људске историје и природне историје која је настала с просветитељством. Антропоцен нужно води преиспитивању свих категорија мишљења и делања којима смо се водили до сада, а за Чакрабартија један од извора преосмишљавања је осећање катастрофе које сви делимо данас у суочењу са загађењем ваздуха, топљењем глечера, дугим сушама, интензивним пожарима, честим поплавама и томе слично. Ту видим и допринос моје књиге и хиперкатегорија о којима пишем – уврнутост, трансдивидуалност, дисагенсност – које сам понудио као „прљаве” појмове за загађени антропоценски ум.

Како филозофи виде ову проблематику, да ли антиципирају решења или дају увид у последице настале изменом планете?

У књизи сам пажњу обратио на такозвани нови материјализам који је настао под утицајем француских филозофа Жила Делеза и Феликса Гатарија. Решења која се нуде у оквиру ове теоријске платформе заснивају се на увиду да су сва бића, жива и нежива, међусобно нераскидиво повезана и да непрестано утичу једна на друге. У том смислу, многи пишу о томе да различите антропогене материје које улазе у састав наших тела откривају радикалну отвореност нашег тела према ономе што му је наводно спољашње. Људско тело постаје сложени и променљиви састав мноштва не/антропогених материја, а не затворена целина како се у модерним филозофијама углавном замишљало. Решења се крећу од етичког минимализма – ако већ нешто деструктивно (мислимо да) морамо онда бар нека ефекат на околину буде минималан – до захтева за радикалним преобликовањем савременог начина живљења. Издвојио бих Патришу Макормак као пример овог последњег јер она захтева радикално веганство и ахуманизам у смислу апсолутног ослобађања живог света од људског јарма.

Сa ког становишта Хана Арент тумачи људско деловање у свом делу „Conditio humana”?

За Хану Арент људска активност, vita activa, јавља се у три вида – рад, производња и делање. Рад којим се бави animal laborans служи одржању биолошког живота појединца и врсте, производња којом се бави homo faber производи трајност људског света кроз производњу „вештачког” света ствари, док се делање односи на директно делање између људи које је услов политичког живота. Међутим, њена цела теоријска грађевина темељи се на циркуларној размени материје са природом где се подразумева да се отпад спонтано враћа у првобитну форму. Отпад, било органског било неорганског порекла (пластика, на пример), уништава сваку концепцију природе или човека која се заснива на циркуларности јер он одбија да нестане. Хана Арент наводи да је људска условљеност четворострука и да су услови: живот (у смислу рађања и умирања), бивствовање-у-свету, плуралност и Земља. Са увидом о нециркуларности отпада, могли бисмо да кажемо да отпад постаје услов свих услова људске егзистенције.

Да ли антропоцен сугерише и угроженост човековог опстанка на планети?

Парадоксално, да. Парадокс зато што је та реч кованица у чијој основи лежи реч антропос, човек. Дакле, човек својом активношћу доводи у питање властити опстанак и то у оној епохи која је понела његово име. Реч је о шестом великом изумирању врста, а до којег долази због уништења екосистема широм планете што због глобалног загревања што због индустријске пољопривреде и других видова капиталистичке експлоатације природних ресурса. Реч је о људској активности која мање или више свесно доводи до изумирања бројне биљне и животињске врсте и до могућности изумирања самог човека. Ранија велика изумирања дешавала су се природно, као што је удар метеора који је изазвао изумирање диносауруса. Многи теоретичари и теоретичарке питају се како је уопште могуће замислити свет без људи – јер, опет парадоксално, мислимо одсуство мишљења мишљењем – а нужно га је замислити таквог да бисмо пробали да пронађемо другачије начине размишљања у циљу стварања друкчијег односа према планети, екосистемима и живим бићима која нису људи. Антропоцен је, речју, епоха неразмрсивих парадокса.

Коментари3
116d7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

нилан
Док неко не каже да је каитализам узрок већине проблема на овом свету, ваше приче су...само приче..
Mika
Savremeni, razvijeni svet i nacin zivota su samo privid. Mozda 20% stanovnistva zivi tako. Ostali su jos u srednjem veku- al' bitno da imaju internet. Ljudsko bice je NAJPOGUBNIJA vrsta za celu planetu i sva ostala ziva bica na njoj.
Dragan Pik-lon
Drugaciji odnos prema planeti Zemlji je moguc samo emancipacijom stanovnistva na celoj planeti.Da bi do nje uopste moglo doci potrebno je da se sva drustva(drzave)izjednace u svom razvoju.Danas imamo neka drustva koja su duboko u 21.veku,dok su druga jos u 18 veku.Ovi iz 18 veka hrle i masovno emigriraju ka ovima u 21.veku.Suprotno se ne dogadja.Ako primenimo silu,stigli smo ponovo do revolucija i krvavih diktatura.Jovo nanovo cemo se udaljiti od teme-zastite prirode.Zato- uporna emancipacija .

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља