Од краја прошле године, већ сам у изолацији, на боловању. И таман кад сам почео да освајам слободу, корак по корак, уследила је „антикорона” изолација. Али, добро је подносим. Навикао сам се на њу, каже Александар Б. Лаковић, песник, есејиста, романописац и путописац, коме највише прија и кога највише надахњује тишина Хиландара и Свете Горе. О томе сведочи и награда „Љубомир П. Ненадовић” за најбољу путописну књигу на српском језику у 2019. години, коју му је Градска библиотека у Ваљеву уручила за дело „Хиландар и Света Гора између мита и историје”.
После почетне егзистенцијалне панике, сада нас је, каже наш саговорник, обузео страх који потискујемо у себи. И то страх да ли ћемо се разболети, какве ће све последице остати...
– Као већ „искусан” борац против изолације вратио сам се провереном поступку. Више читању, мање писању. А највише раду на новијим рукописима које сам, у међувремену, одлагао. Иако је очигледан проблем са апсолутном концентрацијом и дужином њеног трајања, ипак није лоше. Урадим доста тога, са чим сам, тренутно, задовољан. Видећемо, с тим да ја и током читања кршим правила изолације и отпутујем далеко. И уживам у путовању – поручује Лаковић, уверен да ћемо, све у свему, добро поднети и ову изолацију, колико год и како год она трајала.
Александар Б. Лаковић је рођен у Пећи, 1955. године. Дипломирао је на Медицинском факултету у Приштини, а интерну медицину је специјализирао у Београду.
Лаковић је члан Српског књижевног друштва. За песништво је награђен „Кондиром Косовке девојке” 2014., када добија и признање за књижевну критику „Милан Богдановић”. Годину пре, за књигу есеја „Ђорђе Марковић Кодер: језик и мит” добио је награду „Јован Скерлић”.
Ми, као народ, нажалост, имамо превише искуства са изолацијама, карантинима, санкцијама и другим ограничењима. Оне нас прате кроз историју. Још од Турака и Аустријанаца. Само мењају облик и дејство. Никоме од нас није ово прва изолација, наводи наш саговорник, који је прву преживео као гимназијалац, због вариоле вере, почетком седамдесетих година прошлог века.
– И деведесетих година два пута сам био у колективној изолацији, на ратишту. Али опет ће, као и до сада, све бити исто када изолација одумре. Брзо ћемо је заборавити, као што смо већ заборавили и осиромашени уранијум и други нуклеарни отпад којим смо бомбардовани – сматра наш саговорник.
Но, у изолацијама има и нешто добро, поручује Лаковић, који је 2017. добио награду „Григорије Божовић” за роман „Кад куће нисмо закључавали”, коју додељује Удружење књижевника Косова и Метохије.
– Током оваквих угрожености већина нас је много боља него што обично јесте. Сетимо се само деведесет и девете, како смо се зближили са комшијама, како смо се разумели, опраштали једни другима и били спремни на жртву. Чак ни лопови, у знак солидарности, нису пљачкали напуштене станове и куће са полуотвореним прозорима, да се стакла не поломе приликом бомбардовања. Можда је то опомена свима нама, какви све можемо и треба да будемо, без великих напора. Али је немогуће, нажалост. Вратићемо се у стару форму, преко ноћи. Док смо, животно угрожени, у карантину браћа, у слободи смо разбраћа, већ. Да ли нам је то суђено или није – пита се писац на крају разговора.
